Kokos

Prodjoh do prodavnice i videh kokos na sniženju. Ne znam kakvog je ukusa svež kokos, nikad i još uvek nemam puno "vremena" za tu radost :) svo to egzotično voće je ipak za mene luksuz. Ali ovaj put reših ipak da kupim jedan, jer pored njegovog famoznog ukusa možda posle mogu iskoristiti njegovu ljusku za nešto,... Ali kasnije kad nekako uspeh da ga otvorim videh da nije puno ostalo u njega, jer je odstojao izgleda i previše dugo, zbog toga je u stvari i bio na sniženju. I pomislih,... pih, pa sad, bar ću iskoristiti njegovu opnu, i napraviću nešto od nje.

Ali kako prvi put otvaram kokos, u toku njegovog sečenja,prevrtanja i opipavanja, osluškivanja, primetim da mi je sve to odnekud poznato, i da me njegova kora i njen miris podsećaju na nešto. I to na slonovu kožu. Ali ja ne znam kakvog je dodira niti mirisa slonova koža,... :)

 

 

 

Pečurke

 

Verujem u ono kad kažu da samo jedan zamah leptira može napraviti promenu na drugoj strani planete. Verujem u misteriozne uzroke, verujem da imaju svoj razlog i svrhu i ne pokušavam da ih obrazložim niti pojasnim sebi, ono što je misteriozno u tome će se pre ili kasnije ukazati, možda se to samo trenutno ne vidi. Trudim se da uvek prepustim i oslušnem šta to univerzum želi da pokaže, kao pušten balon na savršeno vetrovitom danu,... Tako često biva, kad ne vidim sunce nekoliko dana onda svet oko mene postane naročito mističan, i povuče me u svoje bezbojne agonije. Tad ništa ne pišem, u stvari govorim sebi bolje da ništa ne pišem, da ništa ne stvaram, jer sebe smatram vedrom osobom, mada i biti stalno pozitivan nije dobro, ako to nije ono kako se stvarno osećam, a trudim se da bude drugačije, to jednostavno nije iskreno prema svima a pre svega prema sebi, odakle može biti samo lošije, zato pokušavam samo iskoristiti najbolje iz tog trenutka, kad znam da je to samo nešto što trenutno prolazi kroz mene. Na kraju pomislim, možda će univerzum naći svrhu toga nekud, nekada. Dotle,... spremiću malo vitamina D za večeru, i sanjaću sunce :)

 

Andjeli

jer ona lupa iznutra ali je drugi čuju od spolja rekao je i rupa na nebu je zarasla u isto vreme pokidavši njihovu vezu dok je njena ruka ostala da visi u pravcu njegove pojave i gledala kako brzo nestaje u senkama na snegu kao otisak andjela koji se udaljavao kako se zrak sunca premeštao sa oblakom i ona je krenuvši za tim pratila trag sunca gledajući ka nebu i zemlji dok god se više nije razlikovalo jedno od drugog kad se našla okružena u nedostižnom belom prostoru bez senki ni oblika ni sopstvenog tela u svojoj senci samo je čula šaputanje nečijih razgovora korake u snegu i ponegde se sruči sneg na zemlji kad je saznala još jednu tajnu sveta koji se otkrivao pred njom i koji se uporedo razvijao sa njenim znanjem gde više niko nije gledao u nebo jer su svi živeli u prošlosti ili u budućnosti dok je sadašnjica bila pusta nije bilo ničeg opipljivog u prošlosti ni u budućnosti jer je sve to nosila na ruci u ovom trenu ali dan se ubrzano počeo završavati postavši kraći zaklonjen od čitave količine neba nad njom kad je sneg počeo da pada i noć takodje ona je krenuvši mislila o pahuljama kao o zvezdama dok noću padaju ali su to bile samo ljudske akaša misli jednom pročitane na nebu

Tonuće crvena

Crvena je oduvek bila moja omiljena boja. Uvek su mi privlačile pažnju crveno obojene stvari i odeća, cveće, voće i povrće, što je znatno uticalo na suženje mojih izbora :) Ali vremenom je ta boja evoluirala. U početku je bila čista, obična crvena, zatim je prelazila u tamnije nijanse crvene. Sećam se kako je nekada izgledala crvena boja u zatvorenim očima, i kako se ona menjala kad okrenem glavu prema suncu ili ka senci, i danas još uvek to izvodim. Zatim crvena koja skakuće na vrhu plamena ili žara, jezgro klikera obasjanog suncem, tonus nokta na potisnutom prstu, i crveno nebo. Danas crvena boja potamni krajem dana zbog smanjene svetlosti, i sutra opet bude drugačije zasenjena. To je u stvari ono što me fascinira kod crvene boje, što nju često nalazim u živoj formi, dok menja svoje nijanse. Kao što volim da posmatram čaj od hibiskusa dok se meša u crvenim nijansama sa vodom i stevijom. Mene podseća na umetnost kreatora, zato je za mene crvena boja života :)

 

 

Uvrnuta porodica Benjamin

Oni žive kao i svaka druga porodica,... ili bar slično većini, samo su možda uvrnutog izgleda. Žive blisko, sliče, dele sunce i vodu, prolaze kroz svakodnevna dešavanja, životare uobičajeno. Njihova pojava je možda samo uvrnuta, po svemu ostalom su kao i svi drugi :)

 

 

 

 

 

Zemlja otopljenog snega

Skrenuvši sa puta na uzanoj stazi prolazim kraj još nekoliko usamljenih avlija povezanih granama golog drveća i usaklih ograda ladoleža, preko osušenih i natopljenih divljih jabuka popadalih duž staze koja se nadalje jedva nazirala. Sve do kapije gde se putanja potpuno izgubi. I primetim koliko je čvrsto mraz držao kapiju pod ključem. Radujem se što je vreme konačno dozvolilo da posetim baštu. Nalazim tragove sećanja ostavljenih na rastanku sa istim onim entuzijazmom samo malo drukčijeg izgleda, kao da su malo odrasli. Sve dok ne dodirnem zemlju i sve mi se potpuno vrati, baš kao što je nekada bilo. Kažu da je površina zemlje naelektrisana negativnim jonima, i oni prelaze u telo kada se golim rukama ili nogama dodirne zemlja. I ja mislim da to mogu tačno da osetim :)

 


 

 

U fatamorgani

 

 Hm,... kako li nas biljke doživljavaju? I uopšte sva ostala bića i životinje. Čovek se plaši nepoznatog, tako su možda i divlje životinje, ptice i ribe na odstojanju od čoveka. Verovatno postoji neki vid komunikacije izmedju njih, kao što mi razgovaramo rečima i govorom iako se i sa tim ne razumemo medjusobno baš najbolje ponekad :) verujem da se može komunicirati mislima, emocijama i osećajima. Kao što je Tesla razumeo univerzum i objašnjavao ga terminima frekvencije, vibracije i energije, mislim da na taj način vide i razumeju naš svet druga bića. Tako i ja zamišljam naglas enegriju sa osećajem kad komuniciram sa biljkama, a verovatno i one mene isto tako vide i razumeju na nekom paralelnom nivou svesne fatamorgane.

Sočivo

Jedan od obroka koji čest o spremam.Sočivo. Trudim se inače da pripremam jednostavna jela,prosta, sa nekoliko sastojaka u jednom obroku. Nešto kako se nekada spremalo, nekada davno, još na selu. Volim tradicionalnu hranu i kako se ona nekada spremala, kako se služila, kad i koliko se konzumirala. Možda sam jedna od starih duša zbog toga, staromodna :) kad pogledam oko mene ovaj digitalni svet današnjice. Uvek zastanem na kratko pre nego što počnem sa jelom, zahvalim se za hranu, vodu i sklonište, očistim misli,... odmah zatim je i vazduh koji udišem ukusan ;)

Microcarpa Ginseng

Imam tu slabost prema biljkama od malena, čini mi se još od svojih prvih znatiželjnih interakcija sa drugim bićima, i mislim da je to najpre bilo sa biljkama. Sećam se divljih biljaka na šarenim poljima mojih pustolovina u prirodi, i negde u tom periodu domaćeg zadatka iz biologije za herbarijum sa letnjeg raspusta. Zatim jednom kad nam je biologičarka podelila seme petunije da posejemo kući, kod mene su iznikle gomila njih. A onda su krenuli drugi eksperimenti sa pasuljem, pšenicom, kukuruzom i ostalo zrnevlje iz kuhinje koje mi je padalo pod ruku. I tokom mog odrastanja mnogo njih je stradalo zbog mojeg neiskustva, čak i puno kasnije neke biljke su mi venule iz nepoznatih razloga uprkos mojim namerama da ih spasim. Zbog čega danas uvek zastanem pre nego što uzmem neku novu biljku jer znam da ona ide uz odgovornost koja se dodeljuje vlasniku. Zato se trudim da obezbedim svakoj biljci najbolje uslove koji su primereni za tu vrstu, onako kao iz njenog prirodnog staništa odakle potiče.

 

 

 

Zaborav

I nakon oluje postane tiho, sablasno tiho. Kristalno mirno i tiho. Zaledjeno sa emocijom u kojoj je bilo zatečeno i zamrznuto u zanosnom pokretu zajedno sa jednom misli u sledjenoj kapi. Izgleda kao spokojan san, a možda i jeste. Hodam negde na sredini beskonačnog belog sna pod belim jorganom kao po belom pesku koji podseća na zaborav. Na belu putanju ka zaboravljenom sećanju bele boje na kojoj tragovi brzo nestaju i sa koje se lako gubi. Kao poznato ime sa nepoznatim licem ili isti glumac u drukčijoj ulozi drugog filma. Sve izgleda poznato, samo je presvučeno u belo, u boji zaborava. Kao prostirani beli čaršavi po nameštaju u sobi,... mislim da oni tome i služe - da bi se zaboravio pravi izgled. Za mene je belo boja zaborava.