Zvona puževa

Ja sam od onih koji sanjare. Doduše, danas mnogo manje nego ranije. Ranije koliko mogu da se setim, negde još od obdaništa i osnovne škole pa nadalje, kroz vaspitavanje i školovanje, trpajući u glavu svo to gradivo, edukaciju i nauku, što nije išlo baš lako za mene :) ...moj život se odvijao uglavnom u mojoj glavi. Sve mislim kako je to bio uzrok mog odupiranja od stvarnog života i istine, misleći da ima nešto više van nauke i logike. Ali tada je postojala samo takva istina i život, poznat kao svet odraslih, i u mojoj glavi se stvarao poseban svet i život u njemu, gde se nalazilo upravo ono nešto više od istine za mene. I mislim da to nije bilo neobično za mlade kad pogledam sad na to. Samo što je kod mene to prelazilo u opsesiju, i konstantno napredovalo obuhvatajući čitavu moju svest i vreme. Ponekad danima i nedeljama. Ne mislim o tome kao o svojoj mani, bilo je nečeg dobrog u tome. Neki takvi trenuci bi kliknuli u stvarnost ali ne dalje ni stvarnije od reči na papiru, neki crteži, melodije i pesme. Od čega se stvorio jedan tom tih trenutaka sačuvan u kutiji sa naslovom i posvetom. Sa mojim novim shvatanjem sveta da sve to zapravo realno negde postoji i da može postati, taj svet je postao manje opsesivan i više opipljiv, čak i koristan, uzimajući i koristeći teme iz njega praveći nešto kreativno i divno od toga, čineći ga stvarnim. Retko se vraćam toj kutiji sad, i teško je otvaram, jer je zapečaćena mojom konačnom konstatacijom o tom svetu, i služi kao upozorenje onom ko je otvara: Sva moja tuga - To je kao još jedan ovakav svet, ništa manji ni mnogo drugčiji. U njemu se nastavljaju prekinuti ili nesavršeni dogadjaji onako kako samo ja mislim da je najbolje i gde sam ja svemu uzrok i posledica, i sve se dešava zbog mene i oko mene. To je lepo, ali je tužno.

Sećam se zvuka zvona u stadu ovaca na selu, i baš me je čudilo tad čemu ona služe. Pa su mi objasnili da pomoću njih mogu naći ovce kad odlutaju negde iz stada. Tako i ja pravim zvona za sebe koja me dozovu nazad sebi kad odlutam u stari svet predugo :) Ja sam od onih koji sanjare.

Šumski duh

Ono kad vidiš zvezdu padalicu i odmah poželiš nešto,... ili kad proleti zreo maslačak i ti ga uhvatiš i staviš u majici jer je to pismo od nekog za tebe,... ili kad bubamara sleti na tebe a ti je staviš u šaci i šapneš nešto onda je pustiš da odleti i odnese nekom tvoju poruku,... ili kad uleti u sobu noćni leptir i ti ga moraš isterati pre mraka jer je to u stvari veštica. Ja verujem u ta bića koja žive u našem svetu, u ovom trenutku, samo na drugom paralelnom nivou, i koja pokušavaju da komuniciraju sa nama na jedini način koji znaju. Poput psa lutalice koji traži od tebe da ga pratiš, neka ptica kad sleti iznenada pred tobom, ili neke svetlosti noću. Sve su to oni. Jer verujem da je to ono kad pomisliš nešto a ne izgovoriš, ne uradiš to, i ne pokažeš,... da oni to zapravo urade umesto tebe.

 

Zelena vatra

Svaki put izgleda kao izazov gde preispituju moju hrabrost, izdržljivost i snagu neki tamo indijanski šamani na mestima sa zelenom vatrom. I bude baš kao da držim dlan nad plamenom dok ne dokažem nekom u sebi doslednost te vere. Ponavljajući mantru da zelena vatra ne peče niti gori, ne bocka i ne probada, ne ljuti. Iako pri prvom pokušaju pomislim da trgnem ruku natrag, oni je drže čvrsto nad njom. I ubrzo taj bol se pretvori u nešto drugo. To je tvoj osećaj koji se reflektuje u vatri, kažu. Ako je kopriva vatra, kiselica je voda,... Njihova magija baš deluje na mene :)

 

 

 

Put u mračnoj šumi

Postoji jedna šuma u kojoj raste sremuš. To je inače jedino obližnje mesto za mene gde se on može pronaći, i to je već dugi niz proleća tradicija da ga nalazim i berem tamo. Ali svaki put osetim nešto čudno, neobično i nepoznato u toj šumi. I svaki put me iznenadi :) Najpre čim zakoračim u njoj primetim drugu atmosferu, mračniju i hladniju nego napolju. Zemlja je strma i ponegde kršna sa modrim stenama gde sunce retko kad dopre. Čak je i putanja kroz nju ukosa i nesigurna za hodanje, a ispod nje se čuje potok i vidi onda kad se putanja spusti i pridje bliže potoku. Čujem tad zvukove, i neke glasove u žuboru potoka, kao da obline i klobuke prave neka druga stvorenja pod vodom umesto kamenja. Uvek naidjem na čudna bića i retke biljke. Drveće je neobično visoko i tanko, mislim da se uspinje da bi doseglo do zraka. I kad se vetar odnekud probije drveće škripi i kao da hoda kad pogledam dublje kroz granje. Čujem u stvari vetrove misli. U šumi saznam nešto što je postojalo u mom telu i umu, što šuma leči, čini mi se da ona to izvlači iz mene, neznajući dotle da je to bilo u meni. A vreme u šumi izgleda da ne postoji, i ne teče. Uvek imam osećaj kao da pada mrak i da bi trebalo krenuti nazad uskoro, ali kad izadjem iz šume napolju je uveliko još uvek dan.

 

 

Latice snega

Kad izadjem napolje i vidim sunce, osetim miris cvetova u vazduhu, onda ugledam latice snega oko sebe,... i pomislim - da nisam u pogrešnom svetu možda od jutros :) Kad drveće cveta ono izgleda kao da je zavejano snegom, i ako se nadjem blizu takvog drveća zajedno sa vetrom izgleda kao da prohuju kraj mene perjane pahulje u toplom snu pitome zime. Zapravo izgledaju kao da ih pamučni čekići klavira obaraju sa drveća, a violinske žice i frule hvataju i spuštaju u padu. A onda proleti od nekud bumbar i prhne ptica, probude se zvukovi prolećnih bića i stvorenja oko mene, i ja se tek onda razbudim po ko zna koji put,... i nastavim sa poslom :)

 

 

 

Šansa života

Kakve su šanse za život? Mislim, koliko je potrebno sreće da se dobije život. Koliko samo povoljnih okolnosti, slučajnosti i vremena uskladiti i ispomerati, stvoriti nešto od ničega. Najpre mogućnost gde jedan život može opstati. Jedan svet na zrnu peska u beskonačnom okeanu. U nedoglednom praznom i mračnom prostoru da se nadje šansa za taj život. A zatim splet okolnosti i uslova da se napravi seme koje će se umnožavati. I malo sreće da napreduje do samosvesne vrste. I nakon puno rasutih generacija, od naprednih do zatrlih, uzvišenih do skromnih, jednostavnih i složenih, dugom putanjom životne loze čovečanstva, eona, milenija, vekova, godova i godova,... da se odabere trenutak u vremenu gde se možeš naći ti.

Pff, što ne volim da dajem savete ljudima,... ali reći ću svejedno: Budite srećni, radosni, veseli jer ste izabrani upravo vi izmedju milione zvezda, baš vi :)

 

 

 

Proročanstvo

Nešto kao obećanje. Poverljivo dato negde u vremenu kad je odlazilo pod zemljom kao sunce na zalasku. Glasilo je nekako: "Vratiću se." I svaki put se rodi ponovo iz pepela, kao proročanstvo. I kad upadnem slučajno u mirisnoj gorčini maslačka, otkrijem proročanstvo ispunjeno. Fascinantno za mene da tako nešto zaista postoji, jer mi daje mogućnost da to osetim i spoznam, i moć da u to verujem.

 

 

 

 

 

Unutar vetra

Znam taj vetar koji duva napolju sada. Znam ga od ranije, skoro od kad i sebe. Došao je noćas, i probudio me, nepogrešivo to znam jer uvek dolazi sa bukom, kao uz divlje ritualne bubnjeve. Uvek je tu negde na početku proleća, kad zemlja brzo popije sav sneg i vodu, i barice ostanu još mokre. Poznajem ga već po zvuku, mirisu i dodiru. Bude tu dan - dva, i ja ga obavezno sretnem. U njemu su četri vetrova, za četri godišnja doba koja duvaju u četri pravca sa četri elementa. Sve u jednom. A ja u stvari volim da budem u tom zanosnom vrtlogu svih vremena, u tom trenutku svih dešavanja iako mi rastrže telo, um, duh i dušu na sve strane. Mislim da se to susreću sva godišnja doba, ne samo zima i proleće, a ja se nadjem nekako u klinču njihovih sukoba :) skoro je izvanredno.