Bele senke

Dan započinje izgubljenom pesmom jutarnjih ptica, i pogledom kroz pomalo izobličenog stakla prozora na svet. Nebo je obično, kad je bez oblaka. I reči su dosadne kad ih ne misli. Gospodari se bude u slugama, kolektivna mreža se ponovo trese i zateže, sve je uobičajno. Obično i ja budem. Shvatam i razumem koliko je lako uplesti se. Kad pokušam naći nešto a ne mogu pronaći, nadjem nešto drugo, ili se to pojavi negde kad ne tražim, tako shvatam ostatak od 4% ovog objašnjenog sveta. Pokazuje se i dolazi na svoj način i bira svoj trenutak. Kad me zaslepi neka svetlost koja se odbije od nekud, mislim, "divno je ... dok priviknu se oči" ...isto  preplavlja i obuzima kao što to radi i prethodni svet. Bele senke ostanu u pogledu, na putu, na kolima koja su prošla, na drveću, na licima ljudi, na mojim rukama kad pogledam. Oni su svetlost i njihova senka je bela, to su njihovi tajni prolazi i skrovišta. Uvek su tu kad treba. I setim se da je ona izgubljena pesma od jutros zapravo bila nečiji ljubavni zov, izvan onog pogleda kroz prozor svet je u stvari savršen, iza onog praznog vedrog neba je čarobno zvezdano prostranstvo, a neke reči su razumu jednostavno nepoznate kad dolaze iz srca, ponekad andjeli zaposednu neke osobe takodje, i neko nalazi raj u mreži upletenog haosa i rutine. Rašire svoja krila preda mnom kad to ponekad zaboravim.

Ni zemlja ni nebo

Živim u stambenoj zgradi na drugom spratu,... hm, to je visoko iznad zemlje :) I hodam uglavnom po asfaltu i betonu kad izadjem napolje. Uvek imam patike ili cipele na nogama tad. A kad je crn mesec, uz sve to, nekako gubim dodir sa zemljom. I osećam se izgubljeno. Kao da lebdim bez gravitacije, i vremena. To je u stvari jedan od razloga zbog kojih volim baštu i rad sa zemljom. Jer onda imam priliku da dohvatim zemlju u bestežinskom letu, da se prizemim, i zaista osetim da sam na zemlji :)

 

 

Vašar

Interesantan dogadjaj za mene, i nekako neobična prilika kad se ljudi okupljaju sa svih strana na jedno mesto u odredjeno vreme, sa pre svega druželjubivim i društvenim povodom. Još jedno obeležavanje tradicionalnog okupljanja ljudi, dok za mene ono ima vid podsećanja i oživljavanja nekadašnjih dogadjaja koji danas odjekuju na neki nov, savremen način. Ali mi uvek daje neko zanimljivo uzbudjenje kad se nadjem tamo. Mene zapravo fascinira jedna posebna vrsta ljudi tamo, trgovci koji dolaze sa svih strana sveta, i donose najneobičnije stvari odatle. Zaista se divim tim ljudima, možda i zavidim, jer njihova sloboda duha je beskonačna, njihova sreća je jednostavna i oni će je naći na bilo kom mestu. Oni možda izgledaju skromno, i vode ponekad sumoran i težak život, dok u sebi oni imaju to večno nezalazeće sunce koje obasjava njihov put. I mislim da ih zato ne drži mesto. Samo danas su tu, a sutra - ko zna. Zato su slobodni, bez korenja, ni granica, i nemaju svoj dom. Jer njihov dom je čitav svet.


 

Priroda

Zovem je priroda iako to nije njeno ime, ona nema ime. Obično pomislim na nju kad neko spomene tu reč, pre svega kao o ženskoj osobi. Ona je nešto kao entitet od četri elementa i peti duh, neprestano u pokretu i promenljiva, tako postoji i putuje, kroz njih. Tako je i nalazim kad ostavi tragove na lišću, travi i kamenju. Ili gledajući druge životinje i bića koja reaguju na njeno prisustvo. Ili u nekim vrlo retkim i posebno posebnim trenucima, kao danas, kad sunce preseče maglu odmah nakon kiše, može se videti kad prodje kroz nju. Njena bleda nemirna senka, zrak probijenog sunca zaustavljen na njoj i jedan puls njene aure koji naleti i preplavi sve kao talas kroz šumu. I ostanem utrnuto u takvom trenutku, kad je vidim, postane mi nekako žao i drago istovremeno,... jer sve što ona ima je saosećaj.

 

A Ghost Story

Obično pažljivo postupam sa muzikom. Ali često se dešava da se neizbežno sretnem s njom, slučajno i iznenada, prodjem negde i čujem melodiju, njene tonove ili samo glas. Nekada, malo ranije, baveći se muzikom, ona je znala da otkida poveći deo mene, jer se previše predajem i nemilosrdno pružam i ostavljam deo svog bića tamo, i to nesvesno, neznajući koliko je to crpelo život iz mene. Ujutru bi me ona budila. Jer, kako kažu, ona zna da oblikuje vreme, a za mene je to čitav svet koji ona ulovi u nekoliko minuta sa svime u njemu. Nešto kao sećanje tako realno da se proživi iznova, i ponekad je divno gledati sebe u takvim trenucima, u drugim pokušam zaustaviti sebe, neke ne želim da napustim,... premotavajući jednu pesmu neprekidno. Samo, izgubi smisla kad je bezvremeno, bar za nas vremešnih bića, moram otkinuti deo srca koji je ostao vezan za drugo, i nekako se vratim u svet živih. Ili možeš ostati tamo, zarobljen,... polako zaboravljen a na kraju i napušten. Onda, samo neprekinuta nit srca izvlači napolje.

Uzbudljivo vreme

Uzbudljivo vreme trenutno napolju. Toliko toga ima da se oseti svim čulima. Svaki period ima svoj trenutak u prirodi kada se manifestuje, sa posebnim dešavanjima unutar njega. Kao što to imaju biljke, trenutak kad imaju svoj nastup. Ja to najviše primećujem kod biljaka, mada mislim da se to dešava i kod svih drugih bića. Verovatno zato što me biljke najviše fasciniraju. Počevši od visibaba, zatim nastup narcisa nakon njih, i tako nadalje sa lalama, perunikama, floksima, da ne nabrajam divlje skrivene biljke jer ću zaboraviti neke da spomenem, takodje mirisi jorgovana, bagrema, lipe, orlovih nokti,... i voće koje dolazi jedno za drugim na scenu od jagoda, trešnja,višnja, kajsija, šljiva, breskva, kruška, jabuka, groždje, dunje i orasi,... To je uzbudljivo za mene jer se dešava jednom godišnje, nešto kao vašar ili cirkus kad navrati u kraj. Trudim se da nikad ne propustim to. Sad sam još pod utiskom današnje predstave maslačka :)