Storuka

Nisam golicljive prirode ali ovo nije fer. Zamisli samo da te golica neko sa sto ruku :) Za one golicljive, ovo stvorenje bi bilo smrtonosno. Heh, i mislim da je to jedini interes insekata kad se nadju u kontaktu sa ljudima, žele samo da ih zasmeju.

 

Svet pod oblacima

Kad jednom zalutaš toliko daleko da izgubiš put natrag, jedini put nazad je zapravo samo napred :) Ili ako me san ne spasi na kraju. Zna biti opasno, "Ako dovoljno dugo posmatraš ambis on će pogledati natrag tebe." Neke tajne su skrivene verovatno sa razlogom. Ipak danas je lako pronaći oblake, i ležeći to je sve što vidim. I volim njihovu smirenost, staloženost, njihovo kretanje, promene i to nešto što ih uvek vuče ka napred, ka jednom mestu. Kad se energija oslobodi sa zemlje oni kreću svoje putovanje. A nebo je zapravo vrlo emotivno, prijemčivo, upija i prisvaja sve vibracije i odjeke, i kao ogledalo reflektuje ono što se dešava na zemlji. Ali ne čuje reči, ne vidi dela, ni misli, već samo upija energiju, koja formira i boji oblake. Koju veličinu, oblik i boju će dobiti zavisi od energije koja je oslobodjena. Ipak, jedina energija koja sputava svoju svrhu je ona koja dolazi od ljudske vrste. Nija sva takva, naravno. Ali neki oblaci jednostavno čvrsto drže sreću, neki teško pustaju tugu, i neki koji se skoro ne kreću jer ne mogu izaći iz poznatog okruženja. Ti oblaci se ruše i padaju na zemlju. Dok negde u divljini životinje šalju svoju čistu energiju, svoje uspone, padove, kad ih voljeni napuste, mladi izlete iz gnezda, one zastanu na kratko, posustanu, onda krenu dalje, i ubrzo zatim za njih se pojavi nešto novo. To su laki oblaci, prozirni, i čine nebo vedrim. Svi oni zajedno prave veću sliku koja se ukazuje sa zemlje, i ima tajno i posebno značenje za svakog ko je tumači. Ali oni sami imaju veću misteriju, ona koja vuče ka jednom mestu, što i mene inertno vuče zajedno sa njima. Da saznam njihovo krajnje odrediše, a to je turbulentno putovanje za mene. Ubrzavanje i premotavanje vremena, vedrine, kiše, snegovi, oluje, sunce koje izlazi i zalazi. A zatim tiha mesta gde oblaci noću spavaju i beli kišni oblaci koji dodiruju mračnu zemlju. I negde pri kraju putovanja, kad se ukaže pogled kao trenutak pre budjenja kad je još uvek moguće pohvatati nešto pre nego se sve izgubi, ali ne razumom, već saznanjem koje prosvetljuje, koje opet, ne živi u rečima. Oblaci odjednom nestanu, samo ostane jedan prizor sa pogledom ka zemlji obuhvaćen slobodom prostranstva, obiljem prilika i nadom čovečanstva.

 

Stvari koje radim

Ponekad je neki drugi nivo na kojem rezonujem svesnu realnost. Nije moj omiljeni, zato se često gubim u radu, skroz voljno se prepuštam da me odvede u otudjenost. :) Mislim da je to moja loša interpretacija Marksovog pojma o otudjenosti rada, on verovatno govori o nečemu drugom, ja samo osećam da taj pojam znači otudjenost od svojih misli, svesti, duhovne i fizičke egzistencije. Istinski se gubiš u radu :) Dok podsvesno, ispod tog nivoa stvarnosti, meni otežavaju taj rad "svrsishodno" (opet Marks) razna opterećenja i sile, vuku moje odsutno telo, dok ponovo ne zadobiju moju pažnju. Mislim da mi se zato i dešavaju neke nesreće :) jer su spremne i uporne da učine sve kako bi me vratile na svoj nivo. Ali na kraju dana, kad pogledam tragove svojeg rada, nalazim sve one falinke i promašaje u njihovom obliku. Isto to nalazim i kod drugih ljudi, sva nesavršenstva i mane njihovog rada, stvaralaštva, vidim koliko im je važno bila njihova pažnja, koliko truda su ostavila na delu, pa čak i na njima samima.

 

 

 

P.S. Moja borba sa vlagom :)

Samo sad

Nebo je ponegde ružičasto, i veče polako stiže. Divan dan prolazi, sa nekoliko zanimljivih dogadjaja, igre grmljiavina i kiše, vedrina i sunca. Mirisi cveća i igre leptira. Koraci preda mnom, sada su pod stolom i miruju. Neke informacije koje pratim, ali me ne dotiču puno. Nešto daleko, ponovo, i previše tajnovito za mene, ali je osećaj tu, i za mene dovoljno odgovara nečemu realnim... 

Pa se vratim svom spremljenom obroku, nakon sumiranja trena :) i pomislih da napišem nešto uz fotografiju,... gledajući prizor samo sada.