Usamljena mesta

Na vrhu šume se nalazi divlja livada okružena retkim bagremovima i žilavim hrastovima. Putanja koja vodi do nje se tu zaustavlja. Na nekim mestima duž livade su uvale u zemlji iz kojih raste mlado drveće. Jedan kraj livade je prekinut strmom erozijom i odatle se otvara prostranstvo ka drugim brdima i njihovim livadama. Izgleda kao jedino mesto na kojem vreme gazi stopalom kad prolazi, pa izgleda ugaženo i pusto. Meni izgledaju kao nemilosrdna mesta, a time i usamljena. Iako osećam slobodu čistine, takvo mesto je uvek izloženo okrutnosti vremena, olujama, vetrovima, suncu, dugim noćima,... životinje i ljudi se tu ne zadržavaju. I često na takvim mestima nastanu ponori, erozije, i crne rupe. A možda je i ovaj osećaj i misli ono što takvo mesto stvori kad se nadjem tamo :) Ali ne idem tamo često, sem kad to zaista želim, i kad je vreme za berbu divljih biljaka. A iz nekog ralzoga, na tom mesu jedino rastu divlje biljke koje koristim za čajeve. 

 

Doba magije

Nekada je postojala magija, čarolija na ovom svetu. To je bar ono što pomislim kad čujem, pročitam ili od nekud saznam takvu priču. Da je ona menjala svet, oblikovala materiju po svojoj volji i uzoru, dok su bogovi hodali zemljom. Bila je normalna, prirodna pojava. Dok danas ona postoji samo u pričama i mitovima, i da je zaboravljena, i nekako postala iracionalna od kad je nestala. Ali, kako danas još uvek postoje negde neka domorodačka plemena i šamani, magovi, ljudi koji nju praktikuju, koji su je najpre nasledili od svojih predaka, i oni od svojih, i tako dalje, danas vidim u tim ritualima, obredima, stvarima, prauzor njenog postojanja, ono što je ostavila za sobom. Čak i u religijama i tradicijama raznih naroda postoji njen skroman i suptilan uticaj koji podržava veru i posvećenost u individualnim ličnostima. Neka sila koja je ostavila svoj učinak i trag kroz generacije, nešto uzvišeno i mračno u svetu, ili kako sve ljudi mogu shvatiti i nazvati tu pojavu. Ali je ona, kao što je i sve, po mom mišljenju, energija, samo je ova drugačija, i moćna, jer ona ruši i spaja, uzdiže i obara, uvlači se u druga tela i čini čuda, pravi velike i izvanredne promene u svetu. A i male stvari. Kao što su ostale relikvije na posebnim mestima, prostorima, odajama. Negdašnji predmet ili sredstvo njene kreacije, ili prvobitni materijal njenog porekla. Ima takvih mesta i trenutaka na kojim to obično primetim, blizu nekih spomenika, statuama, na nekim svetim mestima, na groblju, u crkvi, muzeju, na arheološkim nalazištima, iako ne idem često tamo. Ali zato postoje one specijalne radnje, antikvarnice i prodavnice sa džidžabidžama. Tu često provodim vreme, iako samo razgledam i ništa ne kupujem :) samo volim atmosferu u toj odaji, jer ima upravo taj njen sentiment u blizini. Imam utisak o vrlo snažnom i uticajnom nekom predmetu ili više njih, ili je to možda samo mesto na kome stojim, ili nešto sasvim drugo i daleko što gravituje nečim privučeno. Uvek se zapitam onda,... i preturam tražeći odgovore u pisanoj istoriji, i nekim usmenim tradicijama - da li je ona zaista prošla, i nestala,...?

 

 

Telo u kojem sam

Šetnja kroz šumu je za mene kao put ka otkrivanju novog sveta, novih bića i nepoznatog okruženja. Iako izgleda potpuno mirno, opuštajuće, mnoge promene i razlike govore da je u šumi u stvari vrlo dinamičan i buran život. "Gde su divlje stvari." To pomišljam u stvari kad trčim kroz šumu. Jer, ovo telo u kojem sam, se nekad bavilo sportom, više godina, i ima tu potrebu za trčanjem. Ali trčanje kroz šumu je nešto više od proste potrebe tela za trošenjem viška energije ili održavanje motorike i kondicije organizma. Trčanje kroz šumu podrazumeva i savladjivanje svih prepreka i poteškoća koja se postavljaju na stazi za trčanje. A njih ima dosta, i to upravo budi divlji instinkt mog tela dok ih prelazim. I trčanje onda prelazi u ono instinktivno stanje gde se borim ili bežim :) I ma koliko dobro poznajem tu stazu nešto novo se nadje što pre nije bilo tu, kao elemenat iznenadjenja. Ima nečeg divljeg u tome, i onda kad se zadišem, ostanem bez daha na kraju staze, srce još uvek ubrzano lupa, i nemam misli, samo divlje telo koje se bori za svoj opstanak u divljini. Gledam okolo, ali je to samo moje telo zabrinuto jer se nalazi u ranjivoj situaciji. Odmah zatim trenutak kad se smirujem, i sve se polako vrati na normalu, to je moja svest kojoj je drago što nije izgubljena :) Mislim da zato uvek imam dobro raspoloženje posle trčanja.

 

 

Prateći tragove

Putevi. Oni čovekovi putevi, koji su ljudi napravili, to su tragovi čovečanstva. Kako ja to vidim, ili pogadjam,... nekada su putevi bili staze, putanje, širi puteljci, zatim duple putanje od dvokolica, drumovi, putevi, onda autoputevi,... možda na kraju i avionske piste :) Sve ih vidim kao tragove kojim su ljudi prošli, prolazili, vraćali se. I bezbroj tragova na njima u vidu stopala. Sa tek ponekim tragom izvan puta. A ja možda i previše obraćam pažnju na te izdvojene tragove koji krenu van puta. I zapitam se  koja je priča ili značenje iza toga, gde vode ti tragovi. Jer, takvi tragovi obično idu samo u jednom pravcu :) i nemaju trag o povratku. I najpre pomislim da je to neko pronašao ono što traži na kraju tog puta, a zatim možda o nekom tragičnom putu bez povratka. Ali, jedini način da to saznam je da krenem tuda. Ona nesvesna činjenica o ljudima koji ostaju na putu ili onih koji skrenu prateći znakove i tragove drugih u stvari prate pravac koji vodi nečijoj sudbini. Lako je reći koja sudbina čeka na kraju već prodjenog puta sa gomilom tragova na njemu da je takva sigurnost utemeljena izgradnjom puteva, dok redje birani putevi nemaju tako izvesnu sudbinu, ali na njemu se mogu videti tvoji tragovi. Hm,... a možda na kraju ili u samom hodanju tim putem bude baš ono što tražiš.

 

 

Muzički festival

Ne volim velike gužve, čini mi se da tad ima previše ispomešanih energija koje se medjusobno mešaju i upleću, i za mene je to previše od svačega na jednom mestu. Ali takva mesta kao što su koncertni skupovi sa puno muzike, sva energija ljudi se sinhronizuje sa frekvencijom muzike i svedu se na jednu univerzalnu vibraciju sreće i pozitivne energije. To je baš divan osećaj, kad skoro svi osećaju isto. Ali je samo onda kad krene muzika, a dotle, hm,... Potrebno je samo malo razumevanja i tolerancije. Jer, iako ću videti neke loše strane ljudi, iako pokupim nečiju trenutno lošu energiju ili dim, ako mi neko preseče put ili me zgazi slučajno, neko visočaniji stane ispred mene, ako me neko gurne, prospe pivo, ili bude nešto glasniji, čak i agresivno slobodan, znam da će to čim počne muzika proći i postati nešto dugačije i lepše, i da je za taj prizor vredelo toga.