Vodena duša

Mogu da ležim na vodi satima, danima,... u stvari tu bih da ležim zauvek :) To je zapravo ono što se dešava kad se vodena duša nadje u svom prirodnom okruženju. Sjedinjava se s njom, i postaje nešto više od svesti u jednom biću ograničeno telom. Ide slobodno dalje od toga. Takve duše su one koje osećaju osećaje oko sebe. Zovu ih empate, emotivno saosećajni ljudi. Znam da za mnoge to predstavlja teret, za nekog slabost, i zna da bude teško ponekad, naročito onda kad to vidim, osetim, ali ne mogu učiniti ništa povodom toga. Većinom vremena ljudi samo žive prema svojim potrebama, željama, i uglavnom su nepristrasni, što nije ništa loše, samo moj slučaj empate reflektuje osećaje, tako da nekim ljudima postane neprijatno u mom društvu. Zbog čega se najbolje osećam u društvu nekoga ko slobodno govori ono šta oseća. A tu spadaju i životinje, biljke, zato se i osećam super u prirodi. Postoji tuga i u prirodi, kod životinja, a i sreća takodje, premda se naročito radujem kad to vidim kod ljudi. Ponekad pomislim kako je to divan osećaj kod nekog, i šteta što ga ne može izraziti, pokazati ili jednostavno reći nekome, jer bi osoba do nje rekla da se oseća baš isto tako. Kažu da je to jedna od najhrabrijih stvari učiniti: reći nekom kako se zaista osećaš. Jer tamo postoje još i vatrene, vetrovite i uzemljene duše prema nekoj elementarnoj podeli, i sve one imaju svoja divna svojstva i vrline. Ali je za ljude važno uzajamno dejstvo izmedju njih, od čega se duše kriju, jer se neke potiru, neke saradjuju i neke se upotpunjuju. Uostalom, niko zaista ne poznaje svoju dušu dok je ne otkrije i prepozna u nekome, zato je taj osećaj srodnih duša prefinjen i uzvinut. Za to svako ima psihičko čulo, jer svako nešto poznaje po osećaju, veruje bez dokaza, sanja, naslućuje. Postoje još i drugi osećaji koji povezuju ostala manje poznata bića i svetove, putem anticipacije, intuicije, telepatije, kolektivne i individualne podsvesti, ekstrasenzorne percepcije,... hm, puno svakakvih teorija o tome, ali u stvari, ne postoji reč za to, ni misao, možda samo i jedino osećaj. Znam toliko da je blisko povezano sa vodom, kao katalizator gde osećaji bujno obitavaju. I kad god sam u dodiru sa vodom osećam se nekako blisko sa njom. Volim vodu, moje detinjstvo je bilo uglavnom pokraj vode, volim da se kupam čak i u kiši, i da pijem puno vode. Možda brbljam previše sad :) ali to je zbog belog meseca večeras, on zna da pojača znatno psihička čula, što u mom slučaju može biti preplavljujuće. Zato volim da ležim na vodi, u gluvom i tihom prihvatilištu osećanja, izmedju bezdana i beskonačnosti, dok osećaji plivaju slobodno kroz mene.

 

 

 

I Kill Giants

Mislim da je to bio jedan od težih perioda mog odrastanja - razdoblje djačkog doba i vreme školstva. Uglavnom se to odnosilo na slabost moje interakcije sa drugima. U stvari, mislim da je bilo više komunikacije sa nastavnicima i profesorima sveukupno (i to kad bi bilo ispitivanje), nego sa drugaricama i drugovima. Nije postojao niko zaista s kim bi se stvorila jača veza za svakodnevno druženje u školi. Ili čak možda neka grupa njih. Nije bilo takvih slučaja ni situacija niti grupa gde se ja uklapam. Kad bi (smešno je kad se setim sad) ušli prvi put u novu učionicu svi bi jurili ili bi raspravljali ko će s kim i u kojoj klupi da sedi. Moje mesto je uvek ostajalo prazno negde pozadi. Ko bi se uopšte družio sa nekim ko nosi neobičnu odeću i uvrnutu frizuru. Mada je bilo takvih trenutaka neizbežne saradnje i interakcije sa drugima kao na času fizičkog. To mi se u stvari svidjalo, ali je to verovatno bio samo trenutak kad se sve ostalo gasi i ostane samo taj instinkt udruženog napora ka kolektivnom cilju. Jer se sve uvek vrati na staro posle toga. Nisu mi bili jasni trendovi, ideali, uzori, ambicije, ugled, ko je kakav i kakva, ko je s kim, ko šta ima, šta nosi, vozi, gde jede, koliko pije i puši, gde izlazi, kako se provodi. Najteži su mi bili prazni razgovori, obično mi pažnja predje pogledom preko ramena na lišće koje neobično pada, kao da se kotrlja niz vazduh, ili vetar u drveću na kojem se neke grane ne savijaju. Verovatno da je to kod drugih davalo znake nezainteresovanosti, čak i odbojnosti prema meni, kod nekih nedostupnost, neko kome je teško prići. Neke simpatije su ostale propuštene zbog toga jer za njih saznam kad je za to bilo kasno, previše kasno. Čak i kasnije kroz fakultet, moja znatiželja se provlačila kroz svaki dan, kao da je moj cilj bilo nešto više, neki odgovori van poznatih granica. Jer svet i tako nije bio potpuno objašnjen pa "ako se ne vidi ne znači da nije tu." I tražeći te odgovore postajalo mi je jasno, da nije odgovor ono što tražim, već samo putokaz,... kao smer od preraslih grana nad putem koje pokazuju u jednom pravcu. Upravo su oni bili ti koji su me proveli kroz školstvo i učinili da sve bude baš kako bi trebalo biti. Zbog njih.

162. dan

Osmog dana je bio moj rodjendan. Bilo je mračno tad, i hladno. Kao da sam se prerano probudila, ali je izgledalo kao plemenit poziv sa posebnom molbom i zahtevom. I taj utisak me je pratio do kraja. 16. dana sam mogla osetiti dodir, zemlje, vode, ponekad i dašak promaje izazvan kretanjem u blizini. 28. dana sam shvatila da nisam sama, bilo je i drugih oko mene koji su se tek budili. Bilo je olakšanje znati da postoji još neko sličan na ovom mestu, i ko traži svrhu u čudesnom svetu. Ali moje druženje i upoznavanje nije trajalo dugo, većina njih su nestali 51. dana. I sve je postalo opet nekako pusto i tudje. Sve dok nisam počela da osećam, tačnije, da vidim svet novim čulom. Bilo je to 58. dana, videla sam boje, slike u kretanju, uglove svetlosti i senki, i kako se velika senka smenjuje sa velikim svetlom. Zatim vibracije zvukova, blizinu i daljinu, i glasove. Mogla sam razumeti šta drugi govore oko mene, a i ja sam takodje njima mogla reći svoje misli. Naučila sam dosta od tada: reči, brojanje, razne veštine u prikupljanju hrane. I od 69. dana sve je krenulo ubrzano da se menja i razvija. Svetlost je bila jača, više hrane, više vode, novi ukusi i osećaji. Onda sam otkrila drugo prisustvo,... biće vezano za onaj utisak u meni. Mogu reći da je ranije izgledao kao san, ali sada mogu jasno da razdvojim san i javu, i znam kad je blizu meni. Ali odmah zatim sve se opet preokrenulo, bilo je to 72. dana. Prešla sam u potpuno novi svet. Prvo me je zanemelo prostranstvo iznad mene, a zatim ogromna buka glasova sa svih strana,... nisam mogla da prihvatim toliko odjednom. Proudila sam se sledećeg jutra umivena sitnim kapljicama sa umiljatim zrakom na meni. Bilo je tiho, i harmonija medjusobnog postojanja je bila razumnija. Bilo je potrebno nekoliko dana da steknem rutinu i upoznam većinu novih bića. 96. dana sam dobila svoje konačno mesto pod suncem, i osetila puls brižne majke na zemlji. Od 100. dana sve je dobijalo više smisla, kao da sam pronašla svoje utočište, medju svojom vrstom, baš gde bi trebala biti. A najbolje od svega je upravo zabava, ples, igra i ljubav, i na kraju dana zanosni prelaz u drugi svet potčinjena blistavim mračnim nebom. 106. dana je bilo ljuto nebo, besneo je vetar, voda je tekla sa svih strana, izgledalo je kao kraj svega. Ali već 107. dana sunce se opet pojavilo. I uvek se vrati,... to bar pomislim kad god je nebo bilo teško. Kad je 121. dana sunce bilo nemilosrdno, pojavilo se ponovo moje snovidjenje i dozvalo vodu na sušnoj zemlji. Ne znam,... ali ta pojava mi je uvek donosila nespokoj, i strahopoštovanje istovremeno. 143. dana ponovo se pojavilo, mogla sam osetiti da je isto biće samo okruženo drugom energijom. Bilo je ogrnuto tmurnim svodom kao nebo, a tad nikad ne dolazi. Mislim da sam polako shvatala smisao vremena gledajući 150. dana sunce koje se probijalo u daljini kroz drveće. Kao da se bližilo ispunjenje moje svrhe, vreme je prolazilo drugačije i ja sam znala razlog svog postojanja. Postala sam jedno sa svojom opsenom. Tako da,... evo me ovde sada, na 162. danu. I drago mi je da sam nekom ispričala svoju priču :)

                                                                                           Mi smo ono što jedemo.

 

 

 

 

Sve teče

Još kao dete, teško mi je bilo da prihvatim poraz. Ipak, tada su oni dolazili sa svih strana, bilo je to jednostavno vreme kada učiš da hodaš padajući. Ali ta činjenica neuspeha je za mene bila neprihvatljiva, najpre poricanje takve istine, a zatim je u meni budila mržnju, onda očaj, i depresiju. Uzalud su nekako bile sve podrške oko mene, ni one mi nisu davale razumno objašnjenje mojih neuspeha, čak su činile situaciju lošijom, jer su me podsećale na pobede kojima je poslužio moj poraz. Dugo mi je trebalo da odustanem od izgubljene partije pokušavajući da nadjem rešenje nad matom. Danas bar mogu videti kad mi sledi mat nekoliko poteza unapred :) Tako se uostalom sve uči, gde se pogreši ili naidje na loše iskustvo, to se zapamti i uzima u obzir sledeći put. Ali, tu se krije posledica lošeg učenja. Iz tog neprijatnog iskustva tako nešto će se uvek izbegavati, iako neće značiti da će ishod tog izbora uvek biti negativan. Kako shvatam, ništa nije postavljeno da bude zauvek isto, menja se,... vreme, zemlja, ljudi, svet. Ako je vreme loše, promeniće se, negde na sušnoj zemlji padaće kiša, uzalud je držati ljude za reč jer se i oni menjaju, svet će se promeniti, promeniće se i ono što ga opaža. Ako nešto izgleda srušeno, da se završilo, da je gotovo, bio to poraz ili vrhunac, tu nije kraj priče. Nešto kao panta rhei. Kraj je upravo početak. Hm,... htedoh u stvari da napišem nešto o davanju još jedne šanse starim i lošim izborima, menjajući unutrašnju gumu sa gomilom flastera na njoj :)

 

Tajni sastojak

Kad god se okrene jedan krug u vremenu, takodje se vrati nostalgija na sećanje drevnih perioda i ceremonija koje su se činile u tom sećanju, a sa tim sledi i obred mojeg rituala. Nešto kao moj način obeležavanja trenutka u vremenu. Iako je nešto jednostavno, ja to shvatam specijalnim trenutkom, i činim posebne pripreme i pogodnosti za taj dogadjaj. Kao što je fermentisanje hrane. To se na ovim prostorima odavno radilo, i ja volim takvu hranu, tako da imam genetsku osnovu a verovatno i duhovnu da to svetkujem. Ali je nešto što stalno evolvira, to je u stvari samo moderan pristup tradiciji. Jer ponekad upotrebim druga sredstva u mom ritualu, dodam neki drugi sastojak u mešavini, ili pronadjem novu posudu za smešu. Ali je onaj obredni princip isti, i on ubacuje taj poseban sastojak energije u smešu koji čini svaku hranu posebnom za telo, um i duh,... Verovatno da se to može primeniti i na muziku, dela, umetnost, veze, inspiraciju,...