Provera stvarnosti

Kažu da je čovek multidimenzionalno biće,... ja to vidim kao nešto sa više tela, s kojim uporedo postoji na drugim nivoima, gde je fizički aspekt samo jedan od nivoa tog bića. Ipak, taj nivo je kod ljudi primarni vid svih ostalih tela, centralni deo u svemiru odakle se rasčlanjuju druga tela i gravitiraju oko svog objekta. Takodje kažu da je čovek stvoren upravo od takve zvezdane prašine, kao solarni sistem, prema kome je i čovek svojstveni univerzum po tom uzoru, sa svojim planetama i zvezdama, drugim telima. Čovek je puno više od svog fizičkog tela, više od reči i svojih dela. Verovatno da to zavisi od mesta svesnosti, premda svest ne može postojati na dva mesta istovremeno, neko može biti negde daleko od svog tela, nešto kao u snu, zamišljenost, ili negde u filmu, što u stvari predstavlja to drugo telo koje realno postoji u drugoj verziji realnosti. To često pomišljam, jer sam od onih koji nisu u fizičkom telu često :) pa vidim da bih nešto da uradim drugačije od onog što bi fizičko telo uradilo, ili postoji nešto treće što me trenutno više privlači. Ponekad bih da uradim toliko puno stvari odjednom, a nekad prosto ne postoji ništa. Onda uskačem u druga tela da to otkrijem, šta zaista želi moje multidimenzionalno biće i proveravam sa stvarnošću. Jer kada nisam u sinhronizaciji sa drugim telima onda se dešava da radim previše jednog a premalo drugog. Sav uspeh i dobitak na kraju dana nema životnu vrednost za mene kad nije ono što je mom ukupnom biću bilo neophodno. Uvek se pokaže kao uspešan dan kad uradim ono što iskreno želim,... a to je obično nešto zaista jednostavno.

 

Jednom u nedođiji

Jednom u nedođiji talasi su pristizali na obalu noseći poruku do njegovih nogu i ponirali dalje pod zemljom duž njegovih pruženih stopala. Opijen jutarnjim snom u kom još poznaje svoje pokrete i dela, ponestajao mu je vazduh kao pod vodom gde je sve tonulo nepovratno u nedostižnim dubinama, sem one poruke iz daleka. Pokušavši da izroni i pomeri noge, nagnuo se nad vodom u kojoj se magla i dah komešali pred nestalnim prizorom njegove prilike. Probudio se sa nogama u zemlji i zvukom talasa koji se penjao uz vetar do drveća usnulog nad njim. Video je tragove zvukova nad vodom kroz rasečene oblake magle gde su ptice letele, i njegov duh koji je jurio panično za njima. Svetlost se probijala kroz razbijenu maglu i treperila na krilima razbežanih ptica. Zvuk je postao jači i dozivao mu dodeljeno ime, kao znak duha koji je visio sa njegove glave na šeširu od meduzine kože. Pogledao je zvuk talasa koji je i dalje gurao poruku udarajući u njegove noge, bilo je to srce sa dva slova u njemu na kori drveta. Bio je izgubljen gledajući svoje noge na kojima se taložilo lišće i mulj. A onda je pomislio pre nego što je izabrao neku od istina: ...mozda ćemo se sresti, ako se jednom izgubi u nedođiji.