Helin domen

Počnem sa jednom pričom i odlutam daleko van nje, i onda prepravljam naslov i tekst nekoliko puta :) Postoji jednostaavno nešto drugo što želi da bude ispričano najpre. Ali se odupirem, jer je to većinom tužna priča i uz to moja lična vizija koja mi se ukazala, što za nekog drugog može izgledati i previše apstraktno. I teško je objasniti. U poslednje vreme je jednostavno previše zamagljen prozor i sumračno nebo, a hladnoća i tama zajedno sa tugom su nemilosrdne, i ja ih lako pokupim od svuda. I provlače se dalje kroz mene na sve šta radim,... Ali možda će neko razumeti priču, ili njenu suštinu,... I ona počinje sa jednim mračnim mestom. To mesto je nekada bila moja stvarnost, onda kad se neprekidna noć protezala danima. Probudim se uveče, i ujutru zaspim, tako da se dnevna svetlost mogla pojaviti jedino u snu. U početku je bila samo misao koja se vrati ponekad, češće noću, kad tama prevlada nad svetlom. Ona je još uvek živa i luta u mraku, tako me je i pronašla, gde me je dugo držala u tami, i u neprekidnoj noći,... i plašila me, onim iskonskim strahom. Ali, vremenom, prestariš svaki strah (a kod mene ih je bilo previše), i pretvore se u još jednu iluziju koja se ponekad ukaže stvarnom. Nekako se nameću iz raznih ili pogrešnih izvora, ali znam da ih jedino ja održavam živim i stvarnim. I na kraju dana kad svetlost konačno nestane, kad se skupe mrakovi sa svih strana i sve utihne, jedino ostane taj besmrtni strah i jedna usamljena duša u nesagledivoj mračnoj praznini,... To je mesto gde ona trguje. I postoji nešto što ona želi, nešto što me je odvuklo u mrak do nje, i zbog čega sam uostalom tu, jer imam nešto tudje u mom posedu i dok to ne dobije neće me pustiti. To su obično one "zdravo za gotovo" stvari, ili nešto što nije namenjeno za mene, neke tudje misli, loša shvatanja, bilo šta što dovodi na pogrešno mesto ili do slepe ulice. Što više pokušavam da razumem i rešim ili nadjem izlaz odatle, samo više provodim vremena tamo. I to konačno postaje jedino što vidim, jedino što postoji oko mene, dok sve drugo postaje nevažno, nevidljivo, ili od čega lako odustajem. Ipak ona ne želi mene, već samo ono što mislim da je moje, uostalom njene namere su zapravo plemenite i brižne, ali opet izgledaju surovo, jer kad se nešto uzima, uskraćuje, leči, to se doživljava kao strah, očaj, mržnja, često i bol,... Uvek me podseća na to mesto ovaj period, i na ono što imam, jer kad svetlost nestane znam koliko je dragocena kad je izgubim. To me je Hel naučila,... da sve što me odvlači u mrak ne služi mojoj svrsi, bar ne onoj za koju mislim da sam ovde sada, za jedno toplo biće koje voli svetlost.