162. dan

Osmog dana je bio moj rodjendan. Bilo je mračno tad, i hladno. Kao da sam se prerano probudila, ali je izgledalo kao plemenit poziv sa posebnom molbom i zahtevom. I taj utisak me je pratio do kraja. 16. dana sam mogla osetiti dodir, zemlje, vode, ponekad i dašak promaje izazvan kretanjem u blizini. 28. dana sam shvatila da nisam sama, bilo je i drugih oko mene koji su se tek budili. Bilo je olakšanje znati da postoji još neko sličan na ovom mestu, i ko traži svrhu u čudesnom svetu. Ali moje druženje i upoznavanje nije trajalo dugo, većina njih su nestali 51. dana. I sve je postalo opet nekako pusto i tudje. Sve dok nisam počela da osećam, tačnije, da vidim svet novim čulom. Bilo je to 58. dana, videla sam boje, slike u kretanju, uglove svetlosti i senki, i kako se velika senka smenjuje sa velikim svetlom. Zatim vibracije zvukova, blizinu i daljinu, i glasove. Mogla sam razumeti šta drugi govore oko mene, a i ja sam takodje njima mogla reći svoje misli. Naučila sam dosta od tada: reči, brojanje, razne veštine u prikupljanju hrane. I od 69. dana sve je krenulo ubrzano da se menja i razvija. Svetlost je bila jača, više hrane, više vode, novi ukusi i osećaji. Onda sam otkrila drugo prisustvo,... biće vezano za onaj utisak u meni. Mogu reći da je ranije izgledao kao san, ali sada mogu jasno da razdvojim san i javu, i znam kad je blizu meni. Ali odmah zatim sve se opet preokrenulo, bilo je to 72. dana. Prešla sam u potpuno novi svet. Prvo me je zanemelo prostranstvo iznad mene, a zatim ogromna buka glasova sa svih strana,... nisam mogla da prihvatim toliko odjednom. Proudila sam se sledećeg jutra umivena sitnim kapljicama sa umiljatim zrakom na meni. Bilo je tiho, i harmonija medjusobnog postojanja je bila razumnija. Bilo je potrebno nekoliko dana da steknem rutinu i upoznam većinu novih bića. 96. dana sam dobila svoje konačno mesto pod suncem, i osetila puls brižne majke na zemlji. Od 100. dana sve je dobijalo više smisla, kao da sam pronašla svoje utočište, medju svojom vrstom, baš gde bi trebala biti. A najbolje od svega je upravo zabava, ples, igra i ljubav, i na kraju dana zanosni prelaz u drugi svet potčinjena blistavim mračnim nebom. 106. dana je bilo ljuto nebo, besneo je vetar, voda je tekla sa svih strana, izgledalo je kao kraj svega. Ali već 107. dana sunce se opet pojavilo. I uvek se vrati,... to bar pomislim kad god je nebo bilo teško. Kad je 121. dana sunce bilo nemilosrdno, pojavilo se ponovo moje snovidjenje i dozvalo vodu na sušnoj zemlji. Ne znam,... ali ta pojava mi je uvek donosila nespokoj, i strahopoštovanje istovremeno. 143. dana ponovo se pojavilo, mogla sam osetiti da je isto biće samo okruženo drugom energijom. Bilo je ogrnuto tmurnim svodom kao nebo, a tad nikad ne dolazi. Mislim da sam polako shvatala smisao vremena gledajući 150. dana sunce koje se probijalo u daljini kroz drveće. Kao da se bližilo ispunjenje moje svrhe, vreme je prolazilo drugačije i ja sam znala razlog svog postojanja. Postala sam jedno sa svojom opsenom. Tako da,... evo me ovde sada, na 162. danu. I drago mi je da sam nekom ispričala svoju priču :)

                                                                                           Mi smo ono što jedemo.

 

 

 

 

Bele senke

Dan započinje izgubljenom pesmom jutarnjih ptica, i pogledom kroz pomalo izobličenog stakla prozora na svet. Nebo je obično, kad je bez oblaka. I reči su dosadne kad ih ne misli. Gospodari se bude u slugama, kolektivna mreža se ponovo trese i zateže, sve je uobičajno. Obično i ja budem. Shvatam i razumem koliko je lako uplesti se. Kad pokušam naći nešto a ne mogu pronaći, nadjem nešto drugo, ili se to pojavi negde kad ne tražim, tako shvatam ostatak od 4% ovog objašnjenog sveta. Pokazuje se i dolazi na svoj način i bira svoj trenutak. Kad me zaslepi neka svetlost koja se odbije od nekud, mislim, "divno je ... dok priviknu se oči" ...isto  preplavlja i obuzima kao što to radi i prethodni svet. Bele senke ostanu u pogledu, na putu, na kolima koja su prošla, na drveću, na licima ljudi, na mojim rukama kad pogledam. Oni su svetlost i njihova senka je bela, to su njihovi tajni prolazi i skrovišta. Uvek su tu kad treba. I setim se da je ona izgubljena pesma od jutros zapravo bila nečiji ljubavni zov, izvan onog pogleda kroz prozor svet je u stvari savršen, iza onog praznog vedrog neba je čarobno zvezdano prostranstvo, a neke reči su razumu jednostavno nepoznate kad dolaze iz srca, ponekad andjeli zaposednu neke osobe takodje, i neko nalazi raj u mreži upletenog haosa i rutine. Rašire svoja krila preda mnom kad to ponekad zaboravim.

Ni zemlja ni nebo

Živim u stambenoj zgradi na drugom spratu,... hm, to je visoko iznad zemlje :) I hodam uglavnom po asfaltu i betonu kad izadjem napolje. Uvek imam patike ili cipele na nogama tad. A kad je crn mesec, uz sve to, nekako gubim dodir sa zemljom. I osećam se izgubljeno. Kao da lebdim bez gravitacije, i vremena. To je u stvari jedan od razloga zbog kojih volim baštu i rad sa zemljom. Jer onda imam priliku da dohvatim zemlju u bestežinskom letu, da se prizemim, i zaista osetim da sam na zemlji :)

 

 

Zvona puževa

Ja sam od onih koji sanjare. Doduše, danas mnogo manje nego ranije. Ranije koliko mogu da se setim, negde još od obdaništa i osnovne škole pa nadalje, kroz vaspitavanje i školovanje, trpajući u glavu svo to gradivo, edukaciju i nauku, što nije išlo baš lako za mene :) ...moj život se odvijao uglavnom u mojoj glavi. Sve mislim kako je to bio uzrok mog odupiranja od stvarnog života i istine, misleći da ima nešto više van nauke i logike. Ali tada je postojala samo takva istina i život, poznat kao svet odraslih, i u mojoj glavi se stvarao poseban svet i život u njemu, gde se nalazilo upravo ono nešto više od istine za mene. I mislim da to nije bilo neobično za mlade kad pogledam sad na to. Samo što je kod mene to prelazilo u opsesiju, i konstantno napredovalo obuhvatajući čitavu moju svest i vreme. Ponekad danima i nedeljama. Ne mislim o tome kao o svojoj mani, bilo je nečeg dobrog u tome. Neki takvi trenuci bi kliknuli u stvarnost ali ne dalje ni stvarnije od reči na papiru, neki crteži, melodije i pesme. Od čega se stvorio jedan tom tih trenutaka sačuvan u kutiji sa naslovom i posvetom. Sa mojim novim shvatanjem sveta da sve to zapravo realno negde postoji i da može postati, taj svet je postao manje opsesivan i više opipljiv, čak i koristan, uzimajući i koristeći teme iz njega praveći nešto kreativno i divno od toga, čineći ga stvarnim. Retko se vraćam toj kutiji sad, i teško je otvaram, jer je zapečaćena mojom konačnom konstatacijom o tom svetu, i služi kao upozorenje onom ko je otvara: Sva moja tuga - To je kao još jedan ovakav svet, ništa manji ni mnogo drugčiji. U njemu se nastavljaju prekinuti ili nesavršeni dogadjaji onako kako samo ja mislim da je najbolje i gde sam ja svemu uzrok i posledica, i sve se dešava zbog mene i oko mene. To je lepo, ali je tužno.

Sećam se zvuka zvona u stadu ovaca na selu, i baš me je čudilo tad čemu ona služe. Pa su mi objasnili da pomoću njih mogu naći ovce kad odlutaju negde iz stada. Tako i ja pravim zvona za sebe koja me dozovu nazad sebi kad odlutam u stari svet predugo :) Ja sam od onih koji sanjare.

Latice snega

Kad izadjem napolje i vidim sunce, osetim miris cvetova u vazduhu, onda ugledam latice snega oko sebe,... i pomislim - da nisam u pogrešnom svetu možda od jutros :) Kad drveće cveta ono izgleda kao da je zavejano snegom, i ako se nadjem blizu takvog drveća zajedno sa vetrom izgleda kao da prohuju kraj mene perjane pahulje u toplom snu pitome zime. Zapravo izgledaju kao da ih pamučni čekići klavira obaraju sa drveća, a violinske žice i frule hvataju i spuštaju u padu. A onda proleti od nekud bumbar i prhne ptica, probude se zvukovi prolećnih bića i stvorenja oko mene, i ja se tek onda razbudim po ko zna koji put,... i nastavim sa poslom :)

 

 

 

Zemlja otopljenog snega

Skrenuvši sa puta na uzanoj stazi prolazim kraj još nekoliko usamljenih avlija povezanih granama golog drveća i usaklih ograda ladoleža, preko osušenih i natopljenih divljih jabuka popadalih duž staze koja se nadalje jedva nazirala. Sve do kapije gde se putanja potpuno izgubi. I primetim koliko je čvrsto mraz držao kapiju pod ključem. Radujem se što je vreme konačno dozvolilo da posetim baštu. Nalazim tragove sećanja ostavljenih na rastanku sa istim onim entuzijazmom samo malo drukčijeg izgleda, kao da su malo odrasli. Sve dok ne dodirnem zemlju i sve mi se potpuno vrati, baš kao što je nekada bilo. Kažu da je površina zemlje naelektrisana negativnim jonima, i oni prelaze u telo kada se golim rukama ili nogama dodirne zemlja. I ja mislim da to mogu tačno da osetim :)

 


 

 

Lunarna godina

Uskoro će biti nova godina. Iako nisam neko ko obeležava taj period posebnom svečanošću ja ipak imam neki svoj ritual koji praktikujem svake godine. Inače brojim noći, nedelje i mesece prema senkama i oblinama meseca i prema njima organizujem i uskladjujem neke od svojih planova. Moj mesečev znak je devica, premda i Sunce ima veliki uticaj, takodje i Mesec ima svoj noćni period uticaja koji se manifestuje nekako podsvesno kod mene i dok spavam, ali to računam podjednako stvarnim životom, možda čak i stvarnije nego tokom dana. A možda je to i zato što se moj dolazak na ovaj svet desio baš noću. Nego da ne odlazim previše u metafiziku sad,... svidja mi se kako to kinezi slave i shvataju. I mislim da novi početak i pročišćenje dolazi upravo negde sa prvim znacima svetlosti i odlazeće tame. I ja taj period uvek obeležavam setvom :)