I Kill Giants

Mislim da je to bio jedan od težih perioda mog odrastanja - razdoblje djačkog doba i vreme školstva. Uglavnom se to odnosilo na slabost moje interakcije sa drugima. U stvari, mislim da je bilo više komunikacije sa nastavnicima i profesorima sveukupno (i to kad bi bilo ispitivanje), nego sa drugaricama i drugovima. Nije postojao niko zaista s kim bi se stvorila jača veza za svakodnevno druženje u školi. Ili čak možda neka grupa njih. Nije bilo takvih slučaja ni situacija niti grupa gde se ja uklapam. Kad bi (smešno je kad se setim sad) ušli prvi put u novu učionicu svi bi jurili ili bi raspravljali ko će s kim i u kojoj klupi da sedi. Moje mesto je uvek ostajalo prazno negde pozadi. Ko bi se uopšte družio sa nekim ko nosi neobičnu odeću i uvrnutu frizuru. Mada je bilo takvih trenutaka neizbežne saradnje i interakcije sa drugima kao na času fizičkog. To mi se u stvari svidjalo, ali je to verovatno bio samo trenutak kad se sve ostalo gasi i ostane samo taj instinkt udruženog napora ka kolektivnom cilju. Jer se sve uvek vrati na staro posle toga. Nisu mi bili jasni trendovi, ideali, uzori, ambicije, ugled, ko je kakav i kakva, ko je s kim, ko šta ima, šta nosi, vozi, gde jede, koliko pije i puši, gde izlazi, kako se provodi. Najteži su mi bili prazni razgovori, obično mi pažnja predje pogledom preko ramena na lišće koje neobično pada, kao da se kotrlja niz vazduh, ili vetar u drveću na kojem se neke grane ne savijaju. Verovatno da je to kod drugih davalo znake nezainteresovanosti, čak i odbojnosti prema meni, kod nekih nedostupnost, neko kome je teško prići. Neke simpatije su ostale propuštene zbog toga jer za njih saznam kad je za to bilo kasno, previše kasno. Čak i kasnije kroz fakultet, moja znatiželja se provlačila kroz svaki dan, kao da je moj cilj bilo nešto više, neki odgovori van poznatih granica. Jer svet i tako nije bio potpuno objašnjen pa "ako se ne vidi ne znači da nije tu." I tražeći te odgovore postajalo mi je jasno, da nije odgovor ono što tražim, već samo putokaz,... kao smer od preraslih grana nad putem koje pokazuju u jednom pravcu. Upravo su oni bili ti koji su me proveli kroz školstvo i učinili da sve bude baš kako bi trebalo biti. Zbog njih.

A Ghost Story

Obično pažljivo postupam sa muzikom. Ali često se dešava da se neizbežno sretnem s njom, slučajno i iznenada, prodjem negde i čujem melodiju, njene tonove ili samo glas. Nekada, malo ranije, baveći se muzikom, ona je znala da otkida poveći deo mene, jer se previše predajem i nemilosrdno pružam i ostavljam deo svog bića tamo, i to nesvesno, neznajući koliko je to crpelo život iz mene. Ujutru bi me ona budila. Jer, kako kažu, ona zna da oblikuje vreme, a za mene je to čitav svet koji ona ulovi u nekoliko minuta sa svime u njemu. Nešto kao sećanje tako realno da se proživi iznova, i ponekad je divno gledati sebe u takvim trenucima, u drugim pokušam zaustaviti sebe, neke ne želim da napustim,... premotavajući jednu pesmu neprekidno. Samo, izgubi smisla kad je bezvremeno, bar za nas vremešnih bića, moram otkinuti deo srca koji je ostao vezan za drugo, i nekako se vratim u svet živih. Ili možeš ostati tamo, zarobljen,... polako zaboravljen a na kraju i napušten. Onda, samo neprekinuta nit srca izvlači napolje.

The Mountain Between Us

Neki dan se probudim ujutru i nesvesno nastavim dalje da sanjam kroz dan. Primetim to tek kad se nadjem u nekoj neobičnoj situaciji sa nepoznatim ljudima i sitni detalji koji razdvajaju ono stvarno od nestvarnog. Pa se zapitam: hm.. odakle je beše to? I počnem da preturam po snu, mašti, filosofskim meditacijama, nedogodjenoj prošlosti, planiranoj budućnosti, po gomili muzike, filma, fotografija, video igrica, i svakakvim odrazima iskrivljenih ogledala, stakla, flaša,… pa sve do mirisa i ukusa i sve na šta oni znaju da podsete. I ponekad to bude film čiji utisak ponesem pa zaspim s njim. I sutradan hoda sa mnom čitav dan, kao san. Inače takvi dani su jedni od mojih omiljenih.

Elem, ja sam apsolutni fan avanturističkih filmova sa elementimaakcije, fantastike i ljubavi. Cenim ih najviše po tome kako su savršeno skladno predstavili priču kojoj se ne može dodati ni oduzeti nijedna tačka ni zarez. Takvi su Titanik, Avatar, John Carter,… ima ih još samo ne mogu da se setim svih sad. A ovaj film je dočaravao doživljaj tokom dana, naročito beo dah kroz kojeg su se stranci i prolaznici pojavljivali, zbog kojih se moram zapitati koliko dalek i nepoznat čak i skriven moze biti neko preda mnom, i koliko samo sudbina tu ostanu zaključanih. Pa kad se nadjem u takvim neobičnim situacijama sa nepoznatim ljudima pod čudnim okolnostima i uslovima, pomislim da tu možda ima nekog u nekome, nečeg u nečemu, i taj momenat kad pomislim da to možda i može biti istina. :)