Andjeli

jer ona lupa iznutra ali je drugi čuju od spolja rekao je i rupa na nebu je zarasla u isto vreme pokidavši njihovu vezu dok je njena ruka ostala da visi u pravcu njegove pojave i gledala kako brzo nestaje u senkama na snegu kao otisak andjela koji se udaljavao kako se zrak sunca premeštao sa oblakom i ona je krenuvši za tim pratila trag sunca gledajući ka nebu i zemlji dok god se više nije razlikovalo jedno od drugog kad se našla okružena u nedostižnom belom prostoru bez senki ni oblika ni sopstvenog tela u svojoj senci samo je čula šaputanje nečijih razgovora korake u snegu i ponegde se sruči sneg na zemlji kad je saznala još jednu tajnu sveta koji se otkrivao pred njom i koji se uporedo razvijao sa njenim znanjem gde više niko nije gledao u nebo jer su svi živeli u prošlosti ili u budućnosti dok je sadašnjica bila pusta nije bilo ničeg opipljivog u prošlosti ni u budućnosti jer je sve to nosila na ruci u ovom trenu ali dan se ubrzano počeo završavati postavši kraći zaklonjen od čitave količine neba nad njom kad je sneg počeo da pada i noć takodje ona je krenuvši mislila o pahuljama kao o zvezdama dok noću padaju ali su to bile samo ljudske akaša misli jednom pročitane na nebu

Jantar

kroz vrtlog misli u sobi i drvenih granica prostorija poput kapija drugih svetova niz uvijenih stepeništa i izlomljenih puteljaka do drveća uzdignutih korenja što nose kamenje na kome su rupe u oblacima na tmurnom danu provlačile zrake vedrog dana nemerljivo tiho i sporo jer se ništa nije kretalo oko nje ni njen dah koji je usporio ni pogled koji je ostao bez treptaja bio je tu samo osećaj ukočenosti trenutka u kom se ne može misliti ni kretati ni osećati a ipak postojati kao u snu ili u ljubavi u večnom trenu gde je ostala očuvana njena sudbina i njen čuvar zavijen ispod zavejanog snega koji je tako dugo tragajući za njom bledio u belinama kao na fotografiji a ona ga je pronašla zalutavši u njegova jutra prezasićena njenim prisustvom kao stranca jer ni sebe nije poznavala u snu o zimi pod pahuljama dok prolazi pokraj nepoznatih lica kad je on prepoznao po težini njenog duha i posegnuvši za njom videla jantar narukvicu na njegovoj ruci držeći njenu sa istom narukvicom a ja verujem u namernosti i ona se setila svega ali samo u mislima ne i u telu ne u osećaju ni emociji bili su to ostaci vere sakupljani tragovi prošlog života koji su se brzo prelistavali kao sveska na vetru i na jednoj zadrhtaloj stranici pročitala zašto su neke ljubavi same

 

Zimsko jutro

probudila se uz šum morskog peska u jastuku dok se napolju kroz oboren prozor krunio njen baršunasti san nejasan kao i uvek i zamagljen od daha na staklu sa ponekom kapi koja se slije i napravi slučajno jasan potez slova slike ili znaka onako kako su je oni učili i govorili o slučajnostima brineći o njoj a njihove reči punile maglom stakla njenih prozora i njene misli o slabim osećanjima emocijama manama zatim brigama strahovima obavezama i ostalim nesvesnim nekontrolisanim obmanama što je odvraćalo pažnju sa prozora na njen peščani sat na zidu i njeno vreme koje se dalje krunilo i nestajalo brzo kao san kad je ustala i osetila da je hladno doba vremena kad se večeri i jutra smenjuju u toku dana i ogrnula svoje duge omiljene melodije i zvukove gledajući napolju zatrpan san snegom dok su se misli vrtele u sobi i pokušavale naći svoje mesto napolju u stvarnosti ali obično ne nađu sve dok neko drugi umesto reči nije počeo da piše i crta na njenom prozoru i jednog dana joj se ukaza polusrećno lice na maglovitom staklu i u okviru tih crta kroz prozor primetila sepiju svetlost koja je dolazila od napolje i precrtavši lice jednim potezom otkrila mesto gde se lako zaboravljaju stvari a vreme leti i hitro okrenula krug šalom oko vrata krenuvši tamo