Subota, Februar 10, 2018

Jantar

kroz vrtlog misli u sobi i drvenih granica prostorija poput kapija drugih svetova niz uvijenih stepeništa i izlomljenih puteljaka do drveća uzdignutih korenja što nose kamenje na kome su rupe u oblacima na tmurnom danu provlačile zrake vedrog dana nemerljivo tiho i sporo jer se ništa nije kretalo oko nje ni njen dah koji je usporio ni pogled koji je ostao bez treptaja bio je tu samo osećaj ukočenosti trenutka u kom se ne može misliti ni kretati ni osećati a ipak postojati kao u snu ili u ljubavi u večnom trenu gde je ostala očuvana njena sudbina i njen čuvar zavijen ispod zavejanog snega koji je tako dugo tragajući za njom bledio u belinama kao na fotografiji a ona ga je pronašla zalutavši u njegova jutra prezasićena njenim prisustvom kao stranca jer ni sebe nije poznavala u snu o zimi pod pahuljama dok prolazi pokraj nepoznatih lica kad je on prepoznao po težini njenog duha i posegnuvši za njom videla jantar narukvicu na njegovoj ruci držeći njenu sa istom narukvicom a ja verujem u namernosti i ona se setila svega ali samo u mislima ne i u telu ne u osećaju ni emociji bili su to ostaci vere sakupljani tragovi prošlog života koji su se brzo prelistavali kao sveska na vetru i na jednoj zadrhtaloj stranici pročitala zašto su neke ljubavi same

 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me