Helin domen

Počnem sa jednom pričom i odlutam daleko van nje, i onda prepravljam naslov i tekst nekoliko puta :) Postoji jednostaavno nešto drugo što želi da bude ispričano najpre. Ali se odupirem, jer je to većinom tužna priča i uz to moja lična vizija koja mi se ukazala, što za nekog drugog može izgledati i previše apstraktno. I teško je objasniti. U poslednje vreme je jednostavno previše zamagljen prozor i sumračno nebo, a hladnoća i tama zajedno sa tugom su nemilosrdne, i ja ih lako pokupim od svuda. I provlače se dalje kroz mene na sve šta radim,... Ali možda će neko razumeti priču, ili njenu suštinu,... I ona počinje sa jednim mračnim mestom. To mesto je nekada bila moja stvarnost, onda kad se neprekidna noć protezala danima. Probudim se uveče, i ujutru zaspim, tako da se dnevna svetlost mogla pojaviti jedino u snu. U početku je bila samo misao koja se vrati ponekad, češće noću, kad tama prevlada nad svetlom. Ona je još uvek živa i luta u mraku, tako me je i pronašla, gde me je dugo držala u tami, i u neprekidnoj noći,... i plašila me, onim iskonskim strahom. Ali, vremenom, prestariš svaki strah (a kod mene ih je bilo previše), i pretvore se u još jednu iluziju koja se ponekad ukaže stvarnom. Nekako se nameću iz raznih ili pogrešnih izvora, ali znam da ih jedino ja održavam živim i stvarnim. I na kraju dana kad svetlost konačno nestane, kad se skupe mrakovi sa svih strana i sve utihne, jedino ostane taj besmrtni strah i jedna usamljena duša u nesagledivoj mračnoj praznini,... To je mesto gde ona trguje. I postoji nešto što ona želi, nešto što me je odvuklo u mrak do nje, i zbog čega sam uostalom tu, jer imam nešto tudje u mom posedu i dok to ne dobije neće me pustiti. To su obično one "zdravo za gotovo" stvari, ili nešto što nije namenjeno za mene, neke tudje misli, loša shvatanja, bilo šta što dovodi na pogrešno mesto ili do slepe ulice. Što više pokušavam da razumem i rešim ili nadjem izlaz odatle, samo više provodim vremena tamo. I to konačno postaje jedino što vidim, jedino što postoji oko mene, dok sve drugo postaje nevažno, nevidljivo, ili od čega lako odustajem. Ipak ona ne želi mene, već samo ono što mislim da je moje, uostalom njene namere su zapravo plemenite i brižne, ali opet izgledaju surovo, jer kad se nešto uzima, uskraćuje, leči, to se doživljava kao strah, očaj, mržnja, često i bol,... Uvek me podseća na to mesto ovaj period, i na ono što imam, jer kad svetlost nestane znam koliko je dragocena kad je izgubim. To me je Hel naučila,... da sve što me odvlači u mrak ne služi mojoj svrsi, bar ne onoj za koju mislim da sam ovde sada, za jedno toplo biće koje voli svetlost.

 

Adam Kadmon

"Istina je prozračna i ne opaža se, a laž neprozirna, ne propušta svetlost ni pogled. Postoji i treće, gde su dve stvari pomešane, i to je najčešće. Jednim okom vidimo kroz istinu i taj se pogled gubi zauvek u beskraju, a drugim okom ne vidimo kroz laž ni pedalj i taj pogled ne može dalje, ostaje na zemlji i naš; tako se probijamo kroz život porebarke. Otuda se istina i ne može shvatiti neposredno kao laž, nego samo iz uporedjenja istine i laži. Uz poredjenje belina i slova naše Knjige. Jer, beline Hazarskog rečnika obeležavaju prozračna mesta božanske istine i imena (Adama Kadmona). A crna slova izmedju belina - mesta gde naši pogledi ne prodiru dublje od površine."

Definitivno jedan od mojih najdražih pisaca. Volim, doduše, sve naše i tudje pisce, ali on mi nikako ne može dosaditi. Jer se uvek vraćam i čitam njegove knjige. Imam skromnu kolekciju njegovih knjiga koju dopunjujem, ali mi je brižna želja da posetim mesto njegove inspiracije gde je pisao. Mada znam da je ono najdragocenije zapravo ostavio u svojim knjigama,... hm, verovatno tako i ja mogu poslati svoju zahvalnost njemu,... Srećan rodjendan M.P. :)

 

Prljavo žuta

Hodam, ali me koraci vode unatrag. Vreme se okrene ponekad i sat krene unazad, i ja se nekako vraćam ma gde god podjem, ma gde god idem, gde god sam. Sećanja blistaju i trepere kroz lišće i grane dok hodam. Poneko sećanje se odlomi i padne preda mnom, na gomilu prošlosti i sačuvanog vremena na koje stupam. Mogu čuti tu boju, kao da hodam po starim, požutelim listovima i hartijama knjiga i pisma, kao po sećanju. Podsećaju na onu belu buku sa gramofonskih ploča, pre nego što krenu zvukovi i glasovi, i koji nostalgično uvode u sećanje. U vreme gde sve stoji zauvek isto, samo u drugom tonu boja, nalik bledim fotografijama na kojima se svetlost probila. Tako hoda sa mnom i prati me seta, kao nisko sunce iza prepreka dok se probija kroz boju lišća, a iskre memorije bleskaju i sećanja varniče. Dok neki beli šum sa zvukom šibice nad kremenom ne zapali čitavu stvar. I sunce se konačno probije i sve poveže i uvije u žuto,... Znam da je to samo tren, bezvremeni momenat u kome sećanje preplavljuje, i znam da je tu samo sada jer se boje slažu i čine to realnim, tako stvarnim da je teško gledati i disati. Ali ih moram pustiti da bi se vratili ponovo drugi put, inače će me rastrgnuti na drugi način,... jer znam da ne postoji tako nešto kao prošlosti ili budućnost, već samo sadašnjost i u njoj sećanja i namere. Verovatno je zato takva žuta, za mene, boja sećanja.

 

 

Provera stvarnosti

Kažu da je čovek multidimenzionalno biće,... ja to vidim kao nešto sa više tela, s kojim uporedo postoji na drugim nivoima, gde je fizički aspekt samo jedan od nivoa tog bića. Ipak, taj nivo je kod ljudi primarni vid svih ostalih tela, centralni deo u svemiru odakle se rasčlanjuju druga tela i gravitiraju oko svog objekta. Takodje kažu da je čovek stvoren upravo od takve zvezdane prašine, kao solarni sistem, prema kome je i čovek svojstveni univerzum po tom uzoru, sa svojim planetama i zvezdama, drugim telima. Čovek je puno više od svog fizičkog tela, više od reči i svojih dela. Verovatno da to zavisi od mesta svesnosti, premda svest ne može postojati na dva mesta istovremeno, neko može biti negde daleko od svog tela, nešto kao u snu, zamišljenost, ili negde u filmu, što u stvari predstavlja to drugo telo koje realno postoji u drugoj verziji realnosti. To često pomišljam, jer sam od onih koji nisu u fizičkom telu često :) pa vidim da bih nešto da uradim drugačije od onog što bi fizičko telo uradilo, ili postoji nešto treće što me trenutno više privlači. Ponekad bih da uradim toliko puno stvari odjednom, a nekad prosto ne postoji ništa. Onda uskačem u druga tela da to otkrijem, šta zaista želi moje multidimenzionalno biće i proveravam sa stvarnošću. Jer kada nisam u sinhronizaciji sa drugim telima onda se dešava da radim previše jednog a premalo drugog. Sav uspeh i dobitak na kraju dana nema životnu vrednost za mene kad nije ono što je mom ukupnom biću bilo neophodno. Uvek se pokaže kao uspešan dan kad uradim ono što iskreno želim,... a to je obično nešto zaista jednostavno.

 

Jednom u nedođiji

Jednom u nedođiji talasi su pristizali na obalu noseći poruku do njegovih nogu i ponirali dalje pod zemljom duž njegovih pruženih stopala. Opijen jutarnjim snom u kom još poznaje svoje pokrete i dela, ponestajao mu je vazduh kao pod vodom gde je sve tonulo nepovratno u nedostižnim dubinama, sem one poruke iz daleka. Pokušavši da izroni i pomeri noge, nagnuo se nad vodom u kojoj se magla i dah komešali pred nestalnim prizorom njegove prilike. Probudio se sa nogama u zemlji i zvukom talasa koji se penjao uz vetar do drveća usnulog nad njim. Video je tragove zvukova nad vodom kroz rasečene oblake magle gde su ptice letele, i njegov duh koji je jurio panično za njima. Svetlost se probijala kroz razbijenu maglu i treperila na krilima razbežanih ptica. Zvuk je postao jači i dozivao mu dodeljeno ime, kao znak duha koji je visio sa njegove glave na šeširu od meduzine kože. Pogledao je zvuk talasa koji je i dalje gurao poruku udarajući u njegove noge, bilo je to srce sa dva slova u njemu na kori drveta. Bio je izgubljen gledajući svoje noge na kojima se taložilo lišće i mulj. A onda je pomislio pre nego što je izabrao neku od istina: ...mozda ćemo se sresti, ako se jednom izgubi u nedođiji.

 

Vodena duša

Mogu da ležim na vodi satima, danima,... u stvari tu bih da ležim zauvek :) To je zapravo ono što se dešava kad se vodena duša nadje u svom prirodnom okruženju. Sjedinjava se s njom, i postaje nešto više od svesti u jednom biću ograničeno telom. Ide slobodno dalje od toga. Takve duše su one koje osećaju osećaje oko sebe. Zovu ih empate, emotivno saosećajni ljudi. Znam da za mnoge to predstavlja teret, za nekog slabost, i zna da bude teško ponekad, naročito onda kad to vidim, osetim, ali ne mogu učiniti ništa povodom toga. Većinom vremena ljudi samo žive prema svojim potrebama, željama, i uglavnom su nepristrasni, što nije ništa loše, samo moj slučaj empate reflektuje osećaje, tako da nekim ljudima postane neprijatno u mom društvu. Zbog čega se najbolje osećam u društvu nekoga ko slobodno govori ono šta oseća. A tu spadaju i životinje, biljke, zato se i osećam super u prirodi. Postoji tuga i u prirodi, kod životinja, a i sreća takodje, premda se naročito radujem kad to vidim kod ljudi. Ponekad pomislim kako je to divan osećaj kod nekog, i šteta što ga ne može izraziti, pokazati ili jednostavno reći nekome, jer bi osoba do nje rekla da se oseća baš isto tako. Kažu da je to jedna od najhrabrijih stvari učiniti: reći nekom kako se zaista osećaš. Jer tamo postoje još i vatrene, vetrovite i uzemljene duše prema nekoj elementarnoj podeli, i sve one imaju svoja divna svojstva i vrline. Ali je za ljude važno uzajamno dejstvo izmedju njih, od čega se duše kriju, jer se neke potiru, neke saradjuju i neke se upotpunjuju. Uostalom, niko zaista ne poznaje svoju dušu dok je ne otkrije i prepozna u nekome, zato je taj osećaj srodnih duša prefinjen i uzvinut. Za to svako ima psihičko čulo, jer svako nešto poznaje po osećaju, veruje bez dokaza, sanja, naslućuje. Postoje još i drugi osećaji koji povezuju ostala manje poznata bića i svetove, putem anticipacije, intuicije, telepatije, kolektivne i individualne podsvesti, ekstrasenzorne percepcije,... hm, puno svakakvih teorija o tome, ali u stvari, ne postoji reč za to, ni misao, možda samo i jedino osećaj. Znam toliko da je blisko povezano sa vodom, kao katalizator gde osećaji bujno obitavaju. I kad god sam u dodiru sa vodom osećam se nekako blisko sa njom. Volim vodu, moje detinjstvo je bilo uglavnom pokraj vode, volim da se kupam čak i u kiši, i da pijem puno vode. Možda brbljam previše sad :) ali to je zbog belog meseca večeras, on zna da pojača znatno psihička čula, što u mom slučaju može biti preplavljujuće. Zato volim da ležim na vodi, u gluvom i tihom prihvatilištu osećanja, izmedju bezdana i beskonačnosti, dok osećaji plivaju slobodno kroz mene.

 

 

 

Sve teče

Još kao dete, teško mi je bilo da prihvatim poraz. Ipak, tada su oni dolazili sa svih strana, bilo je to jednostavno vreme kada učiš da hodaš padajući. Ali ta činjenica neuspeha je za mene bila neprihvatljiva, najpre poricanje takve istine, a zatim je u meni budila mržnju, onda očaj, i depresiju. Uzalud su nekako bile sve podrške oko mene, ni one mi nisu davale razumno objašnjenje mojih neuspeha, čak su činile situaciju lošijom, jer su me podsećale na pobede kojima je poslužio moj poraz. Dugo mi je trebalo da odustanem od izgubljene partije pokušavajući da nadjem rešenje nad matom. Danas bar mogu videti kad mi sledi mat nekoliko poteza unapred :) Tako se uostalom sve uči, gde se pogreši ili naidje na loše iskustvo, to se zapamti i uzima u obzir sledeći put. Ali, tu se krije posledica lošeg učenja. Iz tog neprijatnog iskustva tako nešto će se uvek izbegavati, iako neće značiti da će ishod tog izbora uvek biti negativan. Kako shvatam, ništa nije postavljeno da bude zauvek isto, menja se,... vreme, zemlja, ljudi, svet. Ako je vreme loše, promeniće se, negde na sušnoj zemlji padaće kiša, uzalud je držati ljude za reč jer se i oni menjaju, svet će se promeniti, promeniće se i ono što ga opaža. Ako nešto izgleda srušeno, da se završilo, da je gotovo, bio to poraz ili vrhunac, tu nije kraj priče. Nešto kao panta rhei. Kraj je upravo početak. Hm,... htedoh u stvari da napišem nešto o davanju još jedne šanse starim i lošim izborima, menjajući unutrašnju gumu sa gomilom flastera na njoj :)

 

Doba magije

Nekada je postojala magija, čarolija na ovom svetu. To je bar ono što pomislim kad čujem, pročitam ili od nekud saznam takvu priču. Da je ona menjala svet, oblikovala materiju po svojoj volji i uzoru, dok su bogovi hodali zemljom. Bila je normalna, prirodna pojava. Dok danas ona postoji samo u pričama i mitovima, i da je zaboravljena, i nekako postala iracionalna od kad je nestala. Ali, kako danas još uvek postoje negde neka domorodačka plemena i šamani, magovi, ljudi koji nju praktikuju, koji su je najpre nasledili od svojih predaka, i oni od svojih, i tako dalje, danas vidim u tim ritualima, obredima, stvarima, prauzor njenog postojanja, ono što je ostavila za sobom. Čak i u religijama i tradicijama raznih naroda postoji njen skroman i suptilan uticaj koji podržava veru i posvećenost u individualnim ličnostima. Neka sila koja je ostavila svoj učinak i trag kroz generacije, nešto uzvišeno i mračno u svetu, ili kako sve ljudi mogu shvatiti i nazvati tu pojavu. Ali je ona, kao što je i sve, po mom mišljenju, energija, samo je ova drugačija, i moćna, jer ona ruši i spaja, uzdiže i obara, uvlači se u druga tela i čini čuda, pravi velike i izvanredne promene u svetu. A i male stvari. Kao što su ostale relikvije na posebnim mestima, prostorima, odajama. Negdašnji predmet ili sredstvo njene kreacije, ili prvobitni materijal njenog porekla. Ima takvih mesta i trenutaka na kojim to obično primetim, blizu nekih spomenika, statuama, na nekim svetim mestima, na groblju, u crkvi, muzeju, na arheološkim nalazištima, iako ne idem često tamo. Ali zato postoje one specijalne radnje, antikvarnice i prodavnice sa džidžabidžama. Tu često provodim vreme, iako samo razgledam i ništa ne kupujem :) samo volim atmosferu u toj odaji, jer ima upravo taj njen sentiment u blizini. Imam utisak o vrlo snažnom i uticajnom nekom predmetu ili više njih, ili je to možda samo mesto na kome stojim, ili nešto sasvim drugo i daleko što gravituje nečim privučeno. Uvek se zapitam onda,... i preturam tražeći odgovore u pisanoj istoriji, i nekim usmenim tradicijama - da li je ona zaista prošla, i nestala,...?

 

 

Telo u kojem sam

Šetnja kroz šumu je za mene kao put ka otkrivanju novog sveta, novih bića i nepoznatog okruženja. Iako izgleda potpuno mirno, opuštajuće, mnoge promene i razlike govore da je u šumi u stvari vrlo dinamičan i buran život. "Gde su divlje stvari." To pomišljam u stvari kad trčim kroz šumu. Jer, ovo telo u kojem sam, se nekad bavilo sportom, više godina, i ima tu potrebu za trčanjem. Ali trčanje kroz šumu je nešto više od proste potrebe tela za trošenjem viška energije ili održavanje motorike i kondicije organizma. Trčanje kroz šumu podrazumeva i savladjivanje svih prepreka i poteškoća koja se postavljaju na stazi za trčanje. A njih ima dosta, i to upravo budi divlji instinkt mog tela dok ih prelazim. I trčanje onda prelazi u ono instinktivno stanje gde se borim ili bežim :) I ma koliko dobro poznajem tu stazu nešto novo se nadje što pre nije bilo tu, kao elemenat iznenadjenja. Ima nečeg divljeg u tome, i onda kad se zadišem, ostanem bez daha na kraju staze, srce još uvek ubrzano lupa, i nemam misli, samo divlje telo koje se bori za svoj opstanak u divljini. Gledam okolo, ali je to samo moje telo zabrinuto jer se nalazi u ranjivoj situaciji. Odmah zatim trenutak kad se smirujem, i sve se polako vrati na normalu, to je moja svest kojoj je drago što nije izgubljena :) Mislim da zato uvek imam dobro raspoloženje posle trčanja.

 

 

Prateći tragove

Putevi. Oni čovekovi putevi, koji su ljudi napravili, to su tragovi čovečanstva. Kako ja to vidim, ili pogadjam,... nekada su putevi bili staze, putanje, širi puteljci, zatim duple putanje od dvokolica, drumovi, putevi, onda autoputevi,... možda na kraju i avionske piste :) Sve ih vidim kao tragove kojim su ljudi prošli, prolazili, vraćali se. I bezbroj tragova na njima u vidu stopala. Sa tek ponekim tragom izvan puta. A ja možda i previše obraćam pažnju na te izdvojene tragove koji krenu van puta. I zapitam se  koja je priča ili značenje iza toga, gde vode ti tragovi. Jer, takvi tragovi obično idu samo u jednom pravcu :) i nemaju trag o povratku. I najpre pomislim da je to neko pronašao ono što traži na kraju tog puta, a zatim možda o nekom tragičnom putu bez povratka. Ali, jedini način da to saznam je da krenem tuda. Ona nesvesna činjenica o ljudima koji ostaju na putu ili onih koji skrenu prateći znakove i tragove drugih u stvari prate pravac koji vodi nečijoj sudbini. Lako je reći koja sudbina čeka na kraju već prodjenog puta sa gomilom tragova na njemu da je takva sigurnost utemeljena izgradnjom puteva, dok redje birani putevi nemaju tako izvesnu sudbinu, ali na njemu se mogu videti tvoji tragovi. Hm,... a možda na kraju ili u samom hodanju tim putem bude baš ono što tražiš.

 

 

Muzički festival

Ne volim velike gužve, čini mi se da tad ima previše ispomešanih energija koje se medjusobno mešaju i upleću, i za mene je to previše od svačega na jednom mestu. Ali takva mesta kao što su koncertni skupovi sa puno muzike, sva energija ljudi se sinhronizuje sa frekvencijom muzike i svedu se na jednu univerzalnu vibraciju sreće i pozitivne energije. To je baš divan osećaj, kad skoro svi osećaju isto. Ali je samo onda kad krene muzika, a dotle, hm,... Potrebno je samo malo razumevanja i tolerancije. Jer, iako ću videti neke loše strane ljudi, iako pokupim nečiju trenutno lošu energiju ili dim, ako mi neko preseče put ili me zgazi slučajno, neko visočaniji stane ispred mene, ako me neko gurne, prospe pivo, ili bude nešto glasniji, čak i agresivno slobodan, znam da će to čim počne muzika proći i postati nešto dugačije i lepše, i da je za taj prizor vredelo toga.

 

 

 

Storuka

Nisam golicljive prirode ali ovo nije fer. Zamisli samo da te golica neko sa sto ruku :) Za one golicljive, ovo stvorenje bi bilo smrtonosno. Heh, i mislim da je to jedini interes insekata kad se nadju u kontaktu sa ljudima, žele samo da ih zasmeju.

 

Svet pod oblacima

Kad jednom zalutaš toliko daleko da izgubiš put natrag, jedini put nazad je zapravo samo napred :) Ili ako me san ne spasi na kraju. Zna biti opasno, "Ako dovoljno dugo posmatraš ambis on će pogledati natrag tebe." Neke tajne su skrivene verovatno sa razlogom. Ipak danas je lako pronaći oblake, i ležeći to je sve što vidim. I volim njihovu smirenost, staloženost, njihovo kretanje, promene i to nešto što ih uvek vuče ka napred, ka jednom mestu. Kad se energija oslobodi sa zemlje oni kreću svoje putovanje. A nebo je zapravo vrlo emotivno, prijemčivo, upija i prisvaja sve vibracije i odjeke, i kao ogledalo reflektuje ono što se dešava na zemlji. Ali ne čuje reči, ne vidi dela, ni misli, već samo upija energiju, koja formira i boji oblake. Koju veličinu, oblik i boju će dobiti zavisi od energije koja je oslobodjena. Ipak, jedina energija koja sputava svoju svrhu je ona koja dolazi od ljudske vrste. Nija sva takva, naravno. Ali neki oblaci jednostavno čvrsto drže sreću, neki teško pustaju tugu, i neki koji se skoro ne kreću jer ne mogu izaći iz poznatog okruženja. Ti oblaci se ruše i padaju na zemlju. Dok negde u divljini životinje šalju svoju čistu energiju, svoje uspone, padove, kad ih voljeni napuste, mladi izlete iz gnezda, one zastanu na kratko, posustanu, onda krenu dalje, i ubrzo zatim za njih se pojavi nešto novo. To su laki oblaci, prozirni, i čine nebo vedrim. Svi oni zajedno prave veću sliku koja se ukazuje sa zemlje, i ima tajno i posebno značenje za svakog ko je tumači. Ali oni sami imaju veću misteriju, ona koja vuče ka jednom mestu, što i mene inertno vuče zajedno sa njima. Da saznam njihovo krajnje odrediše, a to je turbulentno putovanje za mene. Ubrzavanje i premotavanje vremena, vedrine, kiše, snegovi, oluje, sunce koje izlazi i zalazi. A zatim tiha mesta gde oblaci noću spavaju i beli kišni oblaci koji dodiruju mračnu zemlju. I negde pri kraju putovanja, kad se ukaže pogled kao trenutak pre budjenja kad je još uvek moguće pohvatati nešto pre nego se sve izgubi, ali ne razumom, već saznanjem koje prosvetljuje, koje opet, ne živi u rečima. Oblaci odjednom nestanu, samo ostane jedan prizor sa pogledom ka zemlji obuhvaćen slobodom prostranstva, obiljem prilika i nadom čovečanstva.

 

Stvari koje radim

Ponekad je neki drugi nivo na kojem rezonujem svesnu realnost. Nije moj omiljeni, zato se često gubim u radu, skroz voljno se prepuštam da me odvede u otudjenost. :) Mislim da je to moja loša interpretacija Marksovog pojma o otudjenosti rada, on verovatno govori o nečemu drugom, ja samo osećam da taj pojam znači otudjenost od svojih misli, svesti, duhovne i fizičke egzistencije. Istinski se gubiš u radu :) Dok podsvesno, ispod tog nivoa stvarnosti, meni otežavaju taj rad "svrsishodno" (opet Marks) razna opterećenja i sile, vuku moje odsutno telo, dok ponovo ne zadobiju moju pažnju. Mislim da mi se zato i dešavaju neke nesreće :) jer su spremne i uporne da učine sve kako bi me vratile na svoj nivo. Ali na kraju dana, kad pogledam tragove svojeg rada, nalazim sve one falinke i promašaje u njihovom obliku. Isto to nalazim i kod drugih ljudi, sva nesavršenstva i mane njihovog rada, stvaralaštva, vidim koliko im je važno bila njihova pažnja, koliko truda su ostavila na delu, pa čak i na njima samima.

 

 

 

P.S. Moja borba sa vlagom :)

Vašar

Interesantan dogadjaj za mene, i nekako neobična prilika kad se ljudi okupljaju sa svih strana na jedno mesto u odredjeno vreme, sa pre svega druželjubivim i društvenim povodom. Još jedno obeležavanje tradicionalnog okupljanja ljudi, dok za mene ono ima vid podsećanja i oživljavanja nekadašnjih dogadjaja koji danas odjekuju na neki nov, savremen način. Ali mi uvek daje neko zanimljivo uzbudjenje kad se nadjem tamo. Mene zapravo fascinira jedna posebna vrsta ljudi tamo, trgovci koji dolaze sa svih strana sveta, i donose najneobičnije stvari odatle. Zaista se divim tim ljudima, možda i zavidim, jer njihova sloboda duha je beskonačna, njihova sreća je jednostavna i oni će je naći na bilo kom mestu. Oni možda izgledaju skromno, i vode ponekad sumoran i težak život, dok u sebi oni imaju to večno nezalazeće sunce koje obasjava njihov put. I mislim da ih zato ne drži mesto. Samo danas su tu, a sutra - ko zna. Zato su slobodni, bez korenja, ni granica, i nemaju svoj dom. Jer njihov dom je čitav svet.