Nedelja, April 15, 2018

Put u mračnoj šumi

Postoji jedna šuma u kojoj raste sremuš. To je inače jedino obližnje mesto za mene gde se on može pronaći, i to je već dugi niz proleća tradicija da ga nalazim i berem tamo. Ali svaki put osetim nešto čudno, neobično i nepoznato u toj šumi. I svaki put me iznenadi :) Najpre čim zakoračim u njoj primetim drugu atmosferu, mračniju i hladniju nego napolju. Zemlja je strma i ponegde kršna sa modrim stenama gde sunce retko kad dopre. Čak je i putanja kroz nju ukosa i nesigurna za hodanje, a ispod nje se čuje potok i vidi onda kad se putanja spusti i pridje bliže potoku. Čujem tad zvukove, i neke glasove u žuboru potoka, kao da obline i klobuke prave neka druga stvorenja pod vodom umesto kamenja. Uvek naidjem na čudna bića i retke biljke. Drveće je neobično visoko i tanko, mislim da se uspinje da bi doseglo do zraka. I kad se vetar odnekud probije drveće škripi i kao da hoda kad pogledam dublje kroz granje. Čujem u stvari vetrove misli. U šumi saznam nešto što je postojalo u mom telu i umu, što šuma leči, čini mi se da ona to izvlači iz mene, neznajući dotle da je to bilo u meni. A vreme u šumi izgleda da ne postoji, i ne teče. Uvek imam osećaj kao da pada mrak i da bi trebalo krenuti nazad uskoro, ali kad izadjem iz šume napolju je uveliko još uvek dan.

 

 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me