Ajna

Prljavo žuta

Hodam, ali me koraci vode unatrag. Vreme se okrene ponekad i sat krene unazad, i ja se nekako vraćam ma gde god podjem, ma gde god idem, gde god sam. Sećanja blistaju i trepere kroz lišće i grane dok hodam. Poneko sećanje se odlomi i padne preda mnom, na gomilu prošlosti i sačuvanog vremena na koje stupam. Mogu čuti tu boju, kao da hodam po starim, požutelim listovima i hartijama knjiga i pisma, kao po sećanju. Podsećaju na onu belu buku sa gramofonskih ploča, pre nego što krenu zvukovi i glasovi, i koji nostalgično uvode u sećanje. U vreme gde sve stoji zauvek isto, samo u drugom tonu boja, nalik bledim fotografijama na kojima se svetlost probila. Tako hoda sa mnom i prati me seta, kao nisko sunce iza prepreka dok se probija kroz boju lišća, a iskre memorije bleskaju i sećanja varniče. Dok neki beli šum sa zvukom šibice nad kremenom ne zapali čitavu stvar. I sunce se konačno probije i sve poveže i uvije u žuto,... Znam da je to samo tren, bezvremeni momenat u kome sećanje preplavljuje, i znam da je tu samo sada jer se boje slažu i čine to realnim, tako stvarnim da je teško gledati i disati. Ali ih moram pustiti da bi se vratili ponovo drugi put, inače će me rastrgnuti na drugi način,... jer znam da ne postoji tako nešto kao prošlosti ili budućnost, već samo sadašnjost i u njoj sećanja i namere. Verovatno je zato takva žuta, za mene, boja sećanja.

[Odgovori]

Lep tekst, sviđa mi se boja.

[Odgovori]

Drago mi je da ti se svidja :)