Storuka

Nisam golicljive prirode ali ovo nije fer. Zamisli samo da te golica neko sa sto ruku :) Za one golicljive, ovo stvorenje bi bilo smrtonosno. Heh, i mislim da je to jedini interes insekata kad se nadju u kontaktu sa ljudima, žele samo da ih zasmeju.

 

Svet pod oblacima

Kad jednom zalutaš toliko daleko da izgubiš put natrag, jedini put nazad je zapravo samo napred :) Ili ako me san ne spasi na kraju. Zna biti opasno, "Ako dovoljno dugo posmatraš ambis on će pogledati natrag tebe." Neke tajne su skrivene verovatno sa razlogom. Ipak danas je lako pronaći oblake, i ležeći to je sve što vidim. I volim njihovu smirenost, staloženost, njihovo kretanje, promene i to nešto što ih uvek vuče ka napred, ka jednom mestu. Kad se energija oslobodi sa zemlje oni kreću svoje putovanje. A nebo je zapravo vrlo emotivno, prijemčivo, upija i prisvaja sve vibracije i odjeke, i kao ogledalo reflektuje ono što se dešava na zemlji. Ali ne čuje reči, ne vidi dela, ni misli, već samo upija energiju, koja formira i boji oblake. Koju veličinu, oblik i boju će dobiti zavisi od energije koja je oslobodjena. Ipak, jedina energija koja sputava svoju svrhu je ona koja dolazi od ljudske vrste. Nija sva takva, naravno. Ali neki oblaci jednostavno čvrsto drže sreću, neki teško pustaju tugu, i neki koji se skoro ne kreću jer ne mogu izaći iz poznatog okruženja. Ti oblaci se ruše i padaju na zemlju. Dok negde u divljini životinje šalju svoju čistu energiju, svoje uspone, padove, kad ih voljeni napuste, mladi izlete iz gnezda, one zastanu na kratko, posustanu, onda krenu dalje, i ubrzo zatim za njih se pojavi nešto novo. To su laki oblaci, prozirni, i čine nebo vedrim. Svi oni zajedno prave veću sliku koja se ukazuje sa zemlje, i ima tajno i posebno značenje za svakog ko je tumači. Ali oni sami imaju veću misteriju, ona koja vuče ka jednom mestu, što i mene inertno vuče zajedno sa njima. Da saznam njihovo krajnje odrediše, a to je turbulentno putovanje za mene. Ubrzavanje i premotavanje vremena, vedrine, kiše, snegovi, oluje, sunce koje izlazi i zalazi. A zatim tiha mesta gde oblaci noću spavaju i beli kišni oblaci koji dodiruju mračnu zemlju. I negde pri kraju putovanja, kad se ukaže pogled kao trenutak pre budjenja kad je još uvek moguće pohvatati nešto pre nego se sve izgubi, ali ne razumom, već saznanjem koje prosvetljuje, koje opet, ne živi u rečima. Oblaci odjednom nestanu, samo ostane jedan prizor sa pogledom ka zemlji obuhvaćen slobodom prostranstva, obiljem prilika i nadom čovečanstva.

 

Stvari koje radim

Ponekad je neki drugi nivo na kojem rezonujem svesnu realnost. Nije moj omiljeni, zato se često gubim u radu, skroz voljno se prepuštam da me odvede u otudjenost. :) Mislim da je to moja loša interpretacija Marksovog pojma o otudjenosti rada, on verovatno govori o nečemu drugom, ja samo osećam da taj pojam znači otudjenost od svojih misli, svesti, duhovne i fizičke egzistencije. Istinski se gubiš u radu :) Dok podsvesno, ispod tog nivoa stvarnosti, meni otežavaju taj rad "svrsishodno" (opet Marks) razna opterećenja i sile, vuku moje odsutno telo, dok ponovo ne zadobiju moju pažnju. Mislim da mi se zato i dešavaju neke nesreće :) jer su spremne i uporne da učine sve kako bi me vratile na svoj nivo. Ali na kraju dana, kad pogledam tragove svojeg rada, nalazim sve one falinke i promašaje u njihovom obliku. Isto to nalazim i kod drugih ljudi, sva nesavršenstva i mane njihovog rada, stvaralaštva, vidim koliko im je važno bila njihova pažnja, koliko truda su ostavila na delu, pa čak i na njima samima.

 

 

 

P.S. Moja borba sa vlagom :)

Samo sad

Nebo je ponegde ružičasto, i veče polako stiže. Divan dan prolazi, sa nekoliko zanimljivih dogadjaja, igre grmljiavina i kiše, vedrina i sunca. Mirisi cveća i igre leptira. Koraci preda mnom, sada su pod stolom i miruju. Neke informacije koje pratim, ali me ne dotiču puno. Nešto daleko, ponovo, i previše tajnovito za mene, ali je osećaj tu, i za mene dovoljno odgovara nečemu realnim... 

Pa se vratim svom spremljenom obroku, nakon sumiranja trena :) i pomislih da napišem nešto uz fotografiju,... gledajući prizor samo sada.

 

Bele senke

Dan započinje izgubljenom pesmom jutarnjih ptica, i pogledom kroz pomalo izobličenog stakla prozora na svet. Nebo je obično, kad je bez oblaka. I reči su dosadne kad ih ne misli. Gospodari se bude u slugama, kolektivna mreža se ponovo trese i zateže, sve je uobičajno. Obično i ja budem. Shvatam i razumem koliko je lako uplesti se. Kad pokušam naći nešto a ne mogu pronaći, nadjem nešto drugo, ili se to pojavi negde kad ne tražim, tako shvatam ostatak od 4% ovog objašnjenog sveta. Pokazuje se i dolazi na svoj način i bira svoj trenutak. Kad me zaslepi neka svetlost koja se odbije od nekud, mislim, "divno je ... dok priviknu se oči" ...isto  preplavlja i obuzima kao što to radi i prethodni svet. Bele senke ostanu u pogledu, na putu, na kolima koja su prošla, na drveću, na licima ljudi, na mojim rukama kad pogledam. Oni su svetlost i njihova senka je bela, to su njihovi tajni prolazi i skrovišta. Uvek su tu kad treba. I setim se da je ona izgubljena pesma od jutros zapravo bila nečiji ljubavni zov, izvan onog pogleda kroz prozor svet je u stvari savršen, iza onog praznog vedrog neba je čarobno zvezdano prostranstvo, a neke reči su razumu jednostavno nepoznate kad dolaze iz srca, ponekad andjeli zaposednu neke osobe takodje, i neko nalazi raj u mreži upletenog haosa i rutine. Rašire svoja krila preda mnom kad to ponekad zaboravim.

Ni zemlja ni nebo

Živim u stambenoj zgradi na drugom spratu,... hm, to je visoko iznad zemlje :) I hodam uglavnom po asfaltu i betonu kad izadjem napolje. Uvek imam patike ili cipele na nogama tad. A kad je crn mesec, uz sve to, nekako gubim dodir sa zemljom. I osećam se izgubljeno. Kao da lebdim bez gravitacije, i vremena. To je u stvari jedan od razloga zbog kojih volim baštu i rad sa zemljom. Jer onda imam priliku da dohvatim zemlju u bestežinskom letu, da se prizemim, i zaista osetim da sam na zemlji :)

 

 

Vašar

Interesantan dogadjaj za mene, i nekako neobična prilika kad se ljudi okupljaju sa svih strana na jedno mesto u odredjeno vreme, sa pre svega druželjubivim i društvenim povodom. Još jedno obeležavanje tradicionalnog okupljanja ljudi, dok za mene ono ima vid podsećanja i oživljavanja nekadašnjih dogadjaja koji danas odjekuju na neki nov, savremen način. Ali mi uvek daje neko zanimljivo uzbudjenje kad se nadjem tamo. Mene zapravo fascinira jedna posebna vrsta ljudi tamo, trgovci koji dolaze sa svih strana sveta, i donose najneobičnije stvari odatle. Zaista se divim tim ljudima, možda i zavidim, jer njihova sloboda duha je beskonačna, njihova sreća je jednostavna i oni će je naći na bilo kom mestu. Oni možda izgledaju skromno, i vode ponekad sumoran i težak život, dok u sebi oni imaju to večno nezalazeće sunce koje obasjava njihov put. I mislim da ih zato ne drži mesto. Samo danas su tu, a sutra - ko zna. Zato su slobodni, bez korenja, ni granica, i nemaju svoj dom. Jer njihov dom je čitav svet.


 

Priroda

Zovem je priroda iako to nije njeno ime, ona nema ime. Obično pomislim na nju kad neko spomene tu reč, pre svega kao o ženskoj osobi. Ona je nešto kao entitet od četri elementa i peti duh, neprestano u pokretu i promenljiva, tako postoji i putuje, kroz njih. Tako je i nalazim kad ostavi tragove na lišću, travi i kamenju. Ili gledajući druge životinje i bića koja reaguju na njeno prisustvo. Ili u nekim vrlo retkim i posebno posebnim trenucima, kao danas, kad sunce preseče maglu odmah nakon kiše, može se videti kad prodje kroz nju. Njena bleda nemirna senka, zrak probijenog sunca zaustavljen na njoj i jedan puls njene aure koji naleti i preplavi sve kao talas kroz šumu. I ostanem utrnuto u takvom trenutku, kad je vidim, postane mi nekako žao i drago istovremeno,... jer sve što ona ima je saosećaj.

 

A Ghost Story

Obično pažljivo postupam sa muzikom. Ali često se dešava da se neizbežno sretnem s njom, slučajno i iznenada, prodjem negde i čujem melodiju, njene tonove ili samo glas. Nekada, malo ranije, baveći se muzikom, ona je znala da otkida poveći deo mene, jer se previše predajem i nemilosrdno pružam i ostavljam deo svog bića tamo, i to nesvesno, neznajući koliko je to crpelo život iz mene. Ujutru bi me ona budila. Jer, kako kažu, ona zna da oblikuje vreme, a za mene je to čitav svet koji ona ulovi u nekoliko minuta sa svime u njemu. Nešto kao sećanje tako realno da se proživi iznova, i ponekad je divno gledati sebe u takvim trenucima, u drugim pokušam zaustaviti sebe, neke ne želim da napustim,... premotavajući jednu pesmu neprekidno. Samo, izgubi smisla kad je bezvremeno, bar za nas vremešnih bića, moram otkinuti deo srca koji je ostao vezan za drugo, i nekako se vratim u svet živih. Ili možeš ostati tamo, zarobljen,... polako zaboravljen a na kraju i napušten. Onda, samo neprekinuta nit srca izvlači napolje.

Uzbudljivo vreme

Uzbudljivo vreme trenutno napolju. Toliko toga ima da se oseti svim čulima. Svaki period ima svoj trenutak u prirodi kada se manifestuje, sa posebnim dešavanjima unutar njega. Kao što to imaju biljke, trenutak kad imaju svoj nastup. Ja to najviše primećujem kod biljaka, mada mislim da se to dešava i kod svih drugih bića. Verovatno zato što me biljke najviše fasciniraju. Počevši od visibaba, zatim nastup narcisa nakon njih, i tako nadalje sa lalama, perunikama, floksima, da ne nabrajam divlje skrivene biljke jer ću zaboraviti neke da spomenem, takodje mirisi jorgovana, bagrema, lipe, orlovih nokti,... i voće koje dolazi jedno za drugim na scenu od jagoda, trešnja,višnja, kajsija, šljiva, breskva, kruška, jabuka, groždje, dunje i orasi,... To je uzbudljivo za mene jer se dešava jednom godišnje, nešto kao vašar ili cirkus kad navrati u kraj. Trudim se da nikad ne propustim to. Sad sam još pod utiskom današnje predstave maslačka :)

Zvona puževa

Ja sam od onih koji sanjare. Doduše, danas mnogo manje nego ranije. Ranije koliko mogu da se setim, negde još od obdaništa i osnovne škole pa nadalje, kroz vaspitavanje i školovanje, trpajući u glavu svo to gradivo, edukaciju i nauku, što nije išlo baš lako za mene :) ...moj život se odvijao uglavnom u mojoj glavi. Sve mislim kako je to bio uzrok mog odupiranja od stvarnog života i istine, misleći da ima nešto više van nauke i logike. Ali tada je postojala samo takva istina i život, poznat kao svet odraslih, i u mojoj glavi se stvarao poseban svet i život u njemu, gde se nalazilo upravo ono nešto više od istine za mene. I mislim da to nije bilo neobično za mlade kad pogledam sad na to. Samo što je kod mene to prelazilo u opsesiju, i konstantno napredovalo obuhvatajući čitavu moju svest i vreme. Ponekad danima i nedeljama. Ne mislim o tome kao o svojoj mani, bilo je nečeg dobrog u tome. Neki takvi trenuci bi kliknuli u stvarnost ali ne dalje ni stvarnije od reči na papiru, neki crteži, melodije i pesme. Od čega se stvorio jedan tom tih trenutaka sačuvan u kutiji sa naslovom i posvetom. Sa mojim novim shvatanjem sveta da sve to zapravo realno negde postoji i da može postati, taj svet je postao manje opsesivan i više opipljiv, čak i koristan, uzimajući i koristeći teme iz njega praveći nešto kreativno i divno od toga, čineći ga stvarnim. Retko se vraćam toj kutiji sad, i teško je otvaram, jer je zapečaćena mojom konačnom konstatacijom o tom svetu, i služi kao upozorenje onom ko je otvara: Sva moja tuga - To je kao još jedan ovakav svet, ništa manji ni mnogo drugčiji. U njemu se nastavljaju prekinuti ili nesavršeni dogadjaji onako kako samo ja mislim da je najbolje i gde sam ja svemu uzrok i posledica, i sve se dešava zbog mene i oko mene. To je lepo, ali je tužno.

Sećam se zvuka zvona u stadu ovaca na selu, i baš me je čudilo tad čemu ona služe. Pa su mi objasnili da pomoću njih mogu naći ovce kad odlutaju negde iz stada. Tako i ja pravim zvona za sebe koja me dozovu nazad sebi kad odlutam u stari svet predugo :) Ja sam od onih koji sanjare.

Šumski duh

Ono kad vidiš zvezdu padalicu i odmah poželiš nešto,... ili kad proleti zreo maslačak i ti ga uhvatiš i staviš u majici jer je to pismo od nekog za tebe,... ili kad bubamara sleti na tebe a ti je staviš u šaci i šapneš nešto onda je pustiš da odleti i odnese nekom tvoju poruku,... ili kad uleti u sobu noćni leptir i ti ga moraš isterati pre mraka jer je to u stvari veštica. Ja verujem u ta bića koja žive u našem svetu, u ovom trenutku, samo na drugom paralelnom nivou, i koja pokušavaju da komuniciraju sa nama na jedini način koji znaju. Poput psa lutalice koji traži od tebe da ga pratiš, neka ptica kad sleti iznenada pred tobom, ili neke svetlosti noću. Sve su to oni. Jer verujem da je to ono kad pomisliš nešto a ne izgovoriš, ne uradiš to, i ne pokažeš,... da oni to zapravo urade umesto tebe.

 

Zelena vatra

Svaki put izgleda kao izazov gde preispituju moju hrabrost, izdržljivost i snagu neki tamo indijanski šamani na mestima sa zelenom vatrom. I bude baš kao da držim dlan nad plamenom dok ne dokažem nekom u sebi doslednost te vere. Ponavljajući mantru da zelena vatra ne peče niti gori, ne bocka i ne probada, ne ljuti. Iako pri prvom pokušaju pomislim da trgnem ruku natrag, oni je drže čvrsto nad njom. I ubrzo taj bol se pretvori u nešto drugo. To je tvoj osećaj koji se reflektuje u vatri, kažu. Ako je kopriva vatra, kiselica je voda,... Njihova magija baš deluje na mene :)

 

 

 

Put u mračnoj šumi

Postoji jedna šuma u kojoj raste sremuš. To je inače jedino obližnje mesto za mene gde se on može pronaći, i to je već dugi niz proleća tradicija da ga nalazim i berem tamo. Ali svaki put osetim nešto čudno, neobično i nepoznato u toj šumi. I svaki put me iznenadi :) Najpre čim zakoračim u njoj primetim drugu atmosferu, mračniju i hladniju nego napolju. Zemlja je strma i ponegde kršna sa modrim stenama gde sunce retko kad dopre. Čak je i putanja kroz nju ukosa i nesigurna za hodanje, a ispod nje se čuje potok i vidi onda kad se putanja spusti i pridje bliže potoku. Čujem tad zvukove, i neke glasove u žuboru potoka, kao da obline i klobuke prave neka druga stvorenja pod vodom umesto kamenja. Uvek naidjem na čudna bića i retke biljke. Drveće je neobično visoko i tanko, mislim da se uspinje da bi doseglo do zraka. I kad se vetar odnekud probije drveće škripi i kao da hoda kad pogledam dublje kroz granje. Čujem u stvari vetrove misli. U šumi saznam nešto što je postojalo u mom telu i umu, što šuma leči, čini mi se da ona to izvlači iz mene, neznajući dotle da je to bilo u meni. A vreme u šumi izgleda da ne postoji, i ne teče. Uvek imam osećaj kao da pada mrak i da bi trebalo krenuti nazad uskoro, ali kad izadjem iz šume napolju je uveliko još uvek dan.

 

 

Latice snega

Kad izadjem napolje i vidim sunce, osetim miris cvetova u vazduhu, onda ugledam latice snega oko sebe,... i pomislim - da nisam u pogrešnom svetu možda od jutros :) Kad drveće cveta ono izgleda kao da je zavejano snegom, i ako se nadjem blizu takvog drveća zajedno sa vetrom izgleda kao da prohuju kraj mene perjane pahulje u toplom snu pitome zime. Zapravo izgledaju kao da ih pamučni čekići klavira obaraju sa drveća, a violinske žice i frule hvataju i spuštaju u padu. A onda proleti od nekud bumbar i prhne ptica, probude se zvukovi prolećnih bića i stvorenja oko mene, i ja se tek onda razbudim po ko zna koji put,... i nastavim sa poslom :)